Zastareli iranski lovci probili odbranu vrednu milijarde dolara

Izveštaji o prodorima zastarelih iranskih borbenih aviona F-5E i F-4E u vazdušni prostor zemalja Persijskog zaliva bacaju sumnju na efikasnost američke i savezničke protivvazdušne odbrane u tom regionu.

Prema navodima više zapadnih i specijalizovanih vojnih izvora, krajem aprila je objavljeno da je iranski lovac F-5E izveo napad na američki kamp Buering u Kuvajtu, uprkos tome što je baza bila pokrivena višeslojnom protivvazdušnom odbranom. Pozivajući se na izveštaje NBC-a i druge procene, navedeno je da bi, ukoliko se tvrdnje potvrde, to bio jedan od najneobičnijih slučajeva u novijoj istoriji, da neprijateljski borbeni avion direktno napadne američku vojnu instalaciju zaštićenu savremenim sistemima odbrane. Istovremeno, naglašava se da ne može nezavisno da potvrdi sve detalje izveštaja.

Dodatnu pažnju izazvali su i navodi da je iranski F-4E „fantom”, teži i većeg doleta od F-5, korišćen u prodornom napadu iznad Saudijske Arabije, gde je, prema specijalizovanom portalu „Militari voč magazin”, došlo do susreta sa najmanje jednim američkim F-16CJ. Prema tim izveštajima, američki avion nije uspeo da obori iranski F-4, koji se potom vratio u Iran. Ovi navodi nisu zvanično potvrđeni, ali su podstakli procene da je Teheran možda sprovodio slične prodore u širem obimu.

Posebnu težinu ovim izveštajima daje činjenica da iransko ratno vazduhoplovstvo i dalje u velikoj meri počiva na avionima nabavljenim pre više od pola veka. F-4 i F-5 potiču iz epohe Vijetnamskog rata i, po tehnološkim karakteristikama, daleko zaostaju za modernim lovcima četvrte i pete generacije. Zbog toga se mogući prodori ovih aviona kroz američku i savezničku odbrambenu mrežu tumače kao upozorenje da skupa i tehnološki napredna infrastruktura u Zalivu ima ozbiljne slabosti.

Jedan od faktora koji je mogao da utiče na ovakve ishode jeste oštećenje ili uništenje dela radarske i komunikacione infrastrukture u regionu. „Vašington post” je, na osnovu analize satelitskih snimaka, objavio da su iranski udari od početka rata oštetili ili uništili najmanje 228 struktura ili delova opreme na američkim vojnim lokacijama širom Bliskog istoka, uključujući hangare, kasarne, skladišta goriva, avione, radarsku, komunikacionu i protivvazdušnu opremu. List je naveo da je obim štete veći nego što je Vašington javno priznao.

Agencija Anadolija je ranije izvestila da je najmanje 12 američkih i savezničkih radarskih ili satelitsko-komunikacionih sistema bilo pogođeno iranskim napadima. Među njima su, prema tim navodima, bili radar AN/FPS-132 u bazi Al Udeid u Kataru, kao i sistemi AN/TPY-2 povezani sa protivraketnom odbranom THAAD u Ujedinjenim Arapskim Emiratima, Jordanu i Saudijskoj Arabiji.

Ukoliko su ti sistemi bili ozbiljno degradirani, to bi moglo da objasni zašto je praćenje niskoletećih ciljeva postalo znatno teže. Vojni analitičari ukazuju da avioni bez stelt sposobnosti mogu, pod određenim okolnostima, da smanje verovatnoću otkrivanja leteći na malim visinama i koristeći konfiguraciju terena. Za avione poput F-4 i F-5 to je rizičnije i zahteva visok nivo pilotske obučenosti, ali nije nemoguće.

Kao mogući faktor pominje se i elektronsko ratovanje. Iako nije poznato da li je Iran u konkretnim operacijama koristio savremene sisteme za ometanje ili maskiranje radarskog odraza, nije isključeno da je deo takve opreme nabavljen ili razvijen uz pomoć strateških partnera. Takvi sistemi mogli bi da povećaju šanse starijih aviona da prežive u okruženju koje bi, u normalnim okolnostima, za njih bilo izuzetno opasno.

Dodatni element je i psihološki i operativni oprez američkih i savezničkih pilota posle ranijih incidenata u regionu. Prema pojedinim izveštajima, gubici savezničkih aviona u incidentima prijateljske vatre mogli su da dovedu do opreznijeg postupanja prilikom gađanja ciljeva van vizuelnog dometa, što bi iranskim letelicama otvaralo veći vremenski prostor za izvođenje udara i povratak.

Iranski napadi, ukoliko se potvrde u punom obimu, predstavljali bi jednu od najznačajnijih upotreba lovaca treće generacije u savremenom sukobu visokog intenziteta. Oni istovremeno pokazuju da zastarela avijacija, ako se koristi u kombinaciji sa raketnim udarima, bespilotnim letelicama, oštećenjem radarske mreže i mogućim elektronskim ometanjem, može da dobije ulogu koja prevazilazi njene tehničke mogućnosti na papiru.

Za SAD i njihove partnere u Zalivu to otvara mnogo šire pitanje, ako su iranski F-4 i F-5, avioni stare generacije, mogli da stvore ovakve probleme, kako bi se ta ista odbrana pokazala u sudaru sa modernijim borbenim platformama. Upravo zato izveštaji o iranskim nabavkama naprednijih ruskih aviona Su-35, kao i spekulacije o mogućem interesovanju za Su-57, dobijaju dodatnu težinu u procenama budućeg odnosa snaga na Bliskom istoku.