Venecijanska komisija kao međunarodni ustavni sud

U do­ma­ćem po­li­tič­ko-prav­nom ži­vo­tu Ve­ne­ci­jan­ska ko­mi­si­ja je go­to­vo ne­iz­be­žan ak­ter. Ovo sa­ve­to­dav­no te­lo Sa­ve­ta Evro­pe, sa­sta­vlje­no od ustav­no­prav­nih struč­nja­ka ko­je ime­nu­ju dr­ža­ve čla­ni­ce, ima za­da­tak da da­je mi­šlje­nja i smer­ni­ce o ustav­no­prav­nim pi­ta­nji­ma – zbog če­ga se sma­tra svo­je­vr­snim fo­ru­mom za si­ste­ma­ti­za­ci­ju i pre­no­še­nje (ustav­no)prav­nih zna­nja. Na nje­na mi­šlje­nja se pod­jed­na­ko po­zi­va­ju i vlast i opo­zi­ci­ja, nji­ma se le­gi­ti­mi­šu ustav­ne pro­me­ne, iz­me­ne i do­pu­ne za­ko­na, a ne­ret­ko se ko­ri­ste i kao ar­gu­ment u dnev­no­po­li­tič­kim spo­ro­vi­ma. U jed­nom tre­nut­ku Ve­ne­ci­jan­ska ko­mi­si­ja je „vr­hov­ni auto­ri­tet” či­je se od­lu­ke mo­ra­ju po­što­va­ti – u dru­gom „stra­no te­lo”, či­je se pre­po­ru­ke (o)la­ko „sta­vlja­ju po stra­ni”.

U ovom ko­le­ba­nju iz­me­đu nje­nog pri­hva­ta­nja i re­la­ti­vi­za­ci­je ret­ko se po­sta­vlja jed­no­stav­no, ali ključ­no pi­ta­nje – šta je to Ve­ne­ci­jan­ska ko­mi­si­ja? Či­ni se da je naj­no­vi­ji na­uč­ni rad ugled­ne ru­mun­ske pro­fe­sor­ke Ustav­nog pra­va Ma­ri­je­te Saf­te us­peo da od­go­vo­ri na ovo, na pr­vi po­gled, pro­sto pi­ta­nje. Njen od­go­vor je de­lo­vao „otre­žnju­ju­će” na ce­lo­kup­nu na­uč­nu za­jed­ni­cu, usled če­ga je u krat­kom vre­men­skom pe­ri­o­du ste­kao ne­ve­ro­vat­no ve­li­ku po­pu­lar­nost. U nje­mu autor­ka is­ti­če da Ve­ne­ci­jan­ska ko­mi­si­ja da­nas funk­ci­o­ni­še kao ne­ka vr­sta me­đu­na­rod­nog, ili ma­kar evrop­skog ustav­nog su­da – bez tog ime­na i bez for­mal­nih ovla­šće­nja, ali sa po­sle­di­ca­ma ko­je na ta­kvu ulo­gu sve vi­še pod­se­ća­ju.

Pr­vi im­puls ko­ji po­me­nu­ta te­za na­me­će ni­je ni­ma­lo be­za­zlen: ako Ve­ne­ci­jan­ska ko­mi­si­ja ni­je sud, ot­kud on­da nje­na mi­šlje­nja u obra­zlo­že­nji­ma od­lu­ka dru­gih ustav­nih su­do­va, kao i u mno­gim za­ko­no­dav­nim pro­jek­ti­ma? For­mal­na neo­ba­ve­znost nje­nih mi­šlje­nja sto­ji u oči­gled­noj „na­pe­to­sti” sa nje­nim fak­tič­kim dej­stvom. Ustav­ni su­do­vi ih pre­u­zi­ma­ju kao re­fe­rent­ne stan­dar­de, za­ko­no­dav­ci kao ori­jen­ta­ci­o­ne tač­ke, a po­li­tič­ki ak­te­ri kao va­žan le­gi­ti­ma­ci­o­ni re­surs. Ta­ko se pred na­šim oči­ma for­mi­ra je­dan sup­ti­lan, ali de­lo­tvo­ran me­ha­ni­zam „me­ke” nor­mo­tvor­ne vla­sti – bez im­pe­ra­tiv­ne sna­ge, ali sa sna­žnim uti­ca­jem na to šta će se sma­tra­ti ustav­no­prav­no pri­hva­tlji­vim. Dru­gim re­či­ma, ni­je reč vi­še o pi­ta­nju da li su mi­šlje­nja Ve­ne­ci­jan­ske ko­mi­si­je oba­ve­zu­ju­ća, već o to­me ka­ko ona de­lu­ju u po­je­di­nač­nom prav­nom po­ret­ku. A de­lu­ju kao ne­for­mal­ni stan­dar­di za usta­vo­tvor­nu i za­ko­no­dav­nu vlast. U tom smi­slu stan­dard­na sli­ka ustav­nog pra­va kao za­tvo­re­nog si­ste­ma u ko­jem na­ci­o­nal­ni ustav­ni su­do­vi ima­ju po­sled­nju reč po­ste­pe­no ustu­pa me­sto jed­noj mre­žnoj struk­tu­ri u ko­joj se ar­gu­men­ti, stan­dar­di i tu­ma­če­nja kre­ću pre­ko gra­ni­ca. U toj mre­ži Ve­ne­ci­jan­ska ko­mi­si­ja ne do­no­si od­lu­ke, ali i te ka­ko ob­li­ku­je okvir u ko­jem se one do­no­se. I u to­me le­ži su­šti­na nje­ne mo­ći. No, tu se otva­ra i jed­no da­le­ko „ne­pri­jat­ni­je” pi­ta­nje – pi­ta­nje le­gi­ti­mi­te­ta. Ako jed­no te­lo, ko­je ni­je sud, či­ji čla­no­vi ni­su ne­po­sred­no de­mo­krat­ski iza­bra­ni i či­je od­lu­ke ne pod­le­žu kla­sič­noj prav­noj kon­tro­li, fak­tič­ki uče­stvu­je u de­fi­ni­sa­nju ustav­nih stan­dar­da, on­da se mo­ra po­sta­vi­ti pi­ta­nje: ko kon­tro­li­še kon­tro­lo­ra? Upra­vo u tom pa­ra­dok­su – iz­me­đu auto­ri­te­ta bez for­mal­ne mo­ći i uti­ca­ja bez ja­sne od­go­vor­no­sti – na­la­zi se ključ za raz­u­me­va­nje sa­vre­me­ne ulo­ge Ve­ne­ci­jan­ske ko­mi­si­je. I mo­žda upra­vo za­to te­za da je reč o „ustav­nom su­du bez su­da” ne de­lu­je vi­še kao pro­vo­ka­ci­ja, već kao opis jed­ne re­al­no­sti u na­sta­ja­nju. Me­ta­mor­fo­ze ustav­nog pra­va o ko­joj da­nas sve vi­še go­vo­ri ugled­ni ka­nad­ski kon­sti­tu­ci­o­na­li­sta Ri­čard Al­bert, u ko­jem je Ve­ne­ci­jan­ska ko­mi­si­ja (za­sad) ste­kla me­sto mo­de­la „me­kog” me­đu­na­rod­nog ustav­nog su­da, za­sno­va­nog na neo­ba­ve­zu­ju­ćim, ali auto­ri­ta­tiv­nim mi­šlje­nji­ma. 

*Prav­ni fa­kul­tet Uni­ver­zi­te­ta u Be­o­gra­du

Prilozi objavljeni u rubrici „Pogledi” odražavaju stavove autora, ne uvek uređivačku politiku lista