Čekajući odluku suda

Godinu dana nakon samoproglašenja nezavisnosti Kosova Srbija se može pohvaliti da je usporila, ali ne i blokirala taj proces. Još uvek je mnogo više zemalja koje nisu priznale nezavisnost nego onih koje su to učinile, ali je problem u tome što su među pristalicama nezavisnosti one čiji glas ima najveću težinu.

Srpske vlasti su prošle godine, odmah nakon proglašenja nezavisnosti, podstakle žestok otpor, ali se sve završilo u beskorisnom demoliranju i spaljivanju ambasada i izlivom primitivnijih oblika nasilja. Jedini rezultat bilo je narušavanje međunarodnog ugleda zemlje.

Debakl protesta plastično je pokazao da Srbija sama ne može mnogo da uradi. Da je bilo moguće napraviti preokret uz oslanjanje na sopstvene snage i blagonaklonost geografski udaljenih saveznika, tadašnji premijer Vojislav Koštunica bi sigurno učvrstio svoj uticaj i odneo pobedu na izborima.

Reč je, zapravo, o tome da je, u odnosu na kosovsku krizu, međunarodna pozicija ključ svega. Beograd ne može sam da uradi ni jednu jedinu stvar u Prištini ako ga u tome ne podrže i oni koji su priznali nezavisnost. To je zato što se posle sukoba sa NATO Beograd odrekao suvereniteta nad Kosovom, a nije se odrekao teritorijalnog integriteta.

S druge strane u rešavanju sporova Beograd ne može da pribegne sili jer ga ne bi podržali ni oni koji ne priznaju samoproglašenu nezavisnost. Nova zaoštravanja odnosa sa zemljama koje priznaju nezavisnost zvučala bi dobro u ušima mnogih, ali ne bi osujetila učvršćivanje institucija nastalih nakon samoproglašenja nezavisnosti, podržanih od vodećih evropskih zemalja.

Nove vlasti su uoči i nakon prošlih izbora definisale platformu koja se svodi na stav da Srbija nikada neće priznati samoproglašenu nezavisnost i da će učiniti sve da diplomatskim sredstvima spreči njeno učvršćivanje, ali da će istovremeno nastojati da uđe u Evropsku uniju, upravo sa ciljem da pojača međunarodnu poziciju i svoj glas učini snažnijim. 

U Evropi (i na Zapadu u celini) to su razumeli ovako: Srbija ne priznaje nezavisnost, i to je u redu. Većina evropskih zemalja priznaje nezavisnost i bilo bi u redu da zbog toga Srbija ne gleda na Evropu kao na neprijatelja. U novom odnosu snaga koji se uspostavlja na Balkanu kao delu Evrope Srbiji se nudi mesto u evropskoj porodici, priznaje joj se pravo na tvrd stav u odnosu na Kosovo i traži se da ga ne nameće drugima.

Ali, Srbija je ta čiji je deo teritorije proglasio nezavisnost, i to je bolno. Činjenica da su se na ovom prostoru u proteklih nešto više od sto godina međunarodno priznate granice dramatično menjale samo pojačava nezadovoljstvo. Jer stvari su se u tom razdoblju odvijale u korist Srbije, a proces je sada obrnut – Srbija gubi teritorije.

Svakako najpametniji potez koji je povukao Beograd bilo je pokretanje tužbe pred Međunarodnim sudom pravde. Sada je samo moguće čekati ishod procesa.