Svet neobičnog zvuka

Kako se plasira muzika naših najboljih kompozitora i kako ona živi u inostranstvu, kada nije dovoljno poznata ni u našoj sredini, pokušao je da odgovori poslednji koncert BKO „Ljubica Marić”. Birajući program sastavljen od dela istočnoevropskih kompozitora Erki Sven Tira, Arva Perta i Henrika Goreckog, i direktno ga sučeljavajući sa stvaralaštvom Aleksandra Obradovića, publici je ponuđen uvid u savremenu muziku poznatih, čak popularnih stranih autora različitih stvaralačkih poetika, ali istog, visokoprofesionalnog nivoa i varijabilne invencije.

Čak tri dela našeg kompozitora Aleksandra Obradovića (1927-2001) na ovom koncertu imala su svoju javnu premijeru (neka su nam bila poznata zahvaljujući snimcima na RTS). Među tim delima nisu bila ovom prilikom njegova simfonijska ostvarenja koja se svrstavaju u sam vrh srpske simfonijske muzike (Treća, Peta, Sedma simfonija) niti neka od dela koja predstavljaju naš sopstveni izbor kao što su to Koncert za violončelo ili Končertino za klavir, ali su zato bili predstavljeni poslednji opusi: Diptih za gudački orkestar (1998), zatim Diptih za klavir i gudački orkestar (1999) koji je oduševio prisutne, kao vešto napisana partitura veoma talentovanog autora, u kojoj je pijanistkinja najmlađe generacije Sara Vujadinović (17) pronašla osobeni način komunikacije i zablistala na autentičan način, predstavljajući se kao zrela mlada umetnica.

Treće i poslednje autorovo delo, završeno nekoliko meseci pred smrt, testamentalna pasakalja za gudački orkestar „Crni goro” (2001) predstavlja istovremeno i omaž Mokranjcu, citiranjem pesme iz 11. rukoveti, i zaokruženje ciklusa folklornih inspiracija Aleksandra Obradovića. Između ovih dela, bilo po kontrastu ili u dijalogu, zvučale su kompozicije mnogo poznatijih svetskih autora, poznatih po angažmanu njihovih zemalja i izvođača koji su sve učinili za njihovu evropsku i svetsku afirmaciju.

Erki Sven Tir (1959) (Strast i Iluzija, premijerno izvođenje u Srbiji) ne pomera niti osvežava granice diptiha; mnogo poznatiji sunarodnik, Estonac svetske reputacije Arvo Pert (1935) (Psalom, premijera u Srbiji) može i da koketira i da improvizuje, sve je oduševljeno prihvaćeno. Danas u svetu veoma popularni poljski kompozitor Henrik Gorecki (1933) u svom repetitivnom Koncertu za klavir i gudače op. 40 (1980) – takođe prvo izvođenje u Srbiji – koji pršti od energije i ponavljanja stamenih akordskih figura sviranih u brzom tempu, demonstrira zahuktalost zahtevajući koncentraciju i visoki stupanj tehničke opremljenosti pijaniste. Sara Vujadinović umela je to da čuje, da prati dirigenta i orkestar i izrazi svet neobičnog zvučanja, ponovo u okviru forme diptiha, ali ovoga puta sastavljenog od dva veoma brza stava koji protiču bez predaha.

Mladi gudački orkestar pod novim imenom svira sve bolje, a njegov dirigent Rade Pejčić uspeva da muzičare animira za svaku vrstu programa.

Nimalo zaostajući za stranim autorima, muzika Aleksandra Obradovića je zaslužila da bude daleko prisutnija na koncertnim podijumima, ali i u našoj (zakržljaloj) istorijskoj svesti i savesti.