Pomiriti se unutar sebe

Pitanje o tome kako Srbija može promeniti predstavu o sebi u svetu nametnulo mi se prvi put pre 16 godina, kada sam napustila Beograd i došla u Švajcarsku. Jasan odgovor nemam ni danas. Ali me je ovdašnja a priori negativna percepcija Srbije, čak i nakon oktobarskog prevrata 2000, uporno podsećala na to da odgovor na pitanje koje se ovde postavlja nije ni moguć bez odgovora na jedno drugo, koje mu prethodi: Kako da Srbija unutar same sebe pomiri predstave o sebi nakon protekle dvedecenije? Da li je spremna da se suoči sa teretom kolektivne sramote kako bi uverljivo odbacila neopravdani teret kolektivne odgovornosti, bez obzira na to što „drugi” na ovim prostorima očigledno još uvek nisu na to spremni ? Ima li u Srbiji snage, proistekle iz minimuma opšte saglasnosti i maksimuma istorijske odgovornosti, da se iskreno kaže koje vrednosti utemeljuju naš sadašnji državni projekat i naš identitet; kuda želimo i kako da to ostvarimo? Samo tako će Srbija konačno postati realna u proceni sopstvene (ne)moći u evropskim i globalnim razmerama i sposobna da se legitimno i uverljivo bori za svoje interese.

Reč je, dakle, o tome da Srbija ne može (pokušati) da popravi sliku o sebi u svetu ukoliko se ne suoči s razlozima svoga neugleda. Pri tom pre svega imam u vidu razloge koji u biti nisu povezani sa politički orkestriranom i medijski izvedenom demonizacijom ovoga naroda i ove države samo zato što su se – istorijski i geostrateški gledano, i pojednostavljeno rečeno – našli na putu koji su za njih odredili svetski moćnici, a kojim oni nisu voljni da idu.

Razloga za duboko nezadovoljstvo samom sobom Srbija ima više nego dovoljno. Oni ne leže samo u tamnim stranama uloge (takođe i) Srba i Srbije u ratovima tokom raspada i za raspad zajedničke države. Oni se prepoznaju u svakodnevici gotovo svih oblika javnog života. Sfera politike ostaje talac sistemskih slabosti u državnim institucijama i gotovo nadrealne vulgarizacije političkog pluralizma: svađalački a često i piljarski sukobi postali su pravilo – dijalog o različitim političkim opcijama izuzetak. Drugim rečima, Srbija još uvek nema politiku u svom osnovnom demokratskom značenju. Samo tako se može objasniti da neki naši političari sa impresivnom lakoćom i nesankcionisano krše načelo odgovornosti javne reči. Oni se, naime, ne ustručavaju da s vremena na vreme javnost „daruju” neodgovornim izlivima optimizma i obećanjima o pitanjima od sudbonosnog značaja za ovu zemlju. Događaji ili izjave stranih zvaničnika demantuju ih po pravilu najkasnije u roku od nedelju dana. Boljeg „recepta” za delegitimizaciju demokratije u društvu koje još nije demokratsko – nema!

Za sadašnju situaciju Srbije iskustvo drugih, takođe, malih naroda teško da može biti poučno. Stanje u Srbiji predstavlja najekstremniji, pa zato i najbrutalniji empirijski dokaz jedinstvene prirode i domašaja postkomunističke tranzicije. U Srbiji se još bezuspešno traga za pretpostavkama demokratskog identiteta, i to u uslovima kada narod i dalje ne zna konačnu odluku o granicama sopstvene države! Tragičnost ovoga paradoksa je istorijskih razmera, koliko god nas upravo istorijsko iskustvo uči da je„veliki svet” retko imao razumevanja za one narode na ovim prostorima koji su sebe videli kao legitimne subjekte sopstvene istorije.

Pitanje koje se logično nameće glasi: Da li je Srbija uopšte u stanju da samu sebe popravi kako bi za sve dobronamerne i objektivne u svetu popravila sliku o sebi? Vredi li pokušati? Naravno da vredi! Samo Srbija koja veruje u to da ima budućnost biće u stanju da se istorijski primereno i moralno odgovorno suoči sa svojom nedavnom prošlošću. Između neslavne prošlosti i neizvesne budućnosti je teskobna sadašnjost kojoj Srbija mora pogledati u oči kako bi našla dovoljno snage da je menja. To bi ujedno bio i čin u prilog obnavljanju razložnog samopouzdanja one Srbije koja je spremna da se argumentima a ne ponižavanjem i snishodljivim odricanjem sopstvenog identiteta bori za poboljšanje slike o sebi u svetu.

Opšte je mesto da je uloga elite u ovakvim vremenima presudna. Time i njena odgovornost poprima razmere netipične za države i društva sa „uobičajenim” problemima, uključujući i najnoviju globalnu ekonomsku krizu. Elita Srbije,međutim, morala bi pre svega da „poradi” na sopstvenoj profesionalnoj i moralnoj odgovornosti, ukoliko ne želi da u istoriju uđe kao nedorasla problemima koji razaraju samu društvenu i državnu supstancu ove zemlje. Ovo je zapravo egzistencijalni izazov za Srbiju. On ne važi samo za političku, već i za intelektualnu i umetničku elitu Srbije.

Institut za federalizam, Fribur