Ponosan na prezime

Do sredine minule sedmice direktor Instituta za lečenje i prevenciju srčanih i reumatskih bolesti Niška Banja, doc. dr Milan Lazarević, rešenjem Vlade Srbije imenovan je za novog direktora Univerzitetsko-kliničkog centra u Nišu. Rođen je septembra 1983. u Nišu i jedan je od najmlađih direktora niškog kliničkog centra u istoriji ove ustanove. Nastavnik je na Medicinskom fakultetu u ovom gradu (koji je završio u roku i sa najvišom ocenom) – docent je na Katedri za imunologiju i mikrobiologiju, specijalista hematologije i jedini lekar transfuzijske medicine u UKC Niš. Aktivno je u politici relativno kratko – oktobra 2023. je postao član SNS-a, za gradskog odbornika te stranke izabran je avgusta 2024. Istovremeno je predsednik lokalnog Pokreta za narod i državu, kao i predsednik privremenog Saveta novoosnovanog Fakulteta srpskih studija u okviru Univerziteta u Nišu.

Prvo stranačko angažovanje objasnio je rečima „da je Srbija u delikatnoj, možda i najtežoj situaciju u 21. veku” i „da je našoj državi neophodno jedinstvo kako bi se sačuvala otadžbina”. Neke od zapamćenih njegovih i akcija pokreta bile su pomoć siromašnima na jugu i jugoistoku Srbije i odbrana grafita „Kad se Vojska na Kosovo vrati” u niškoj OŠ „Ratko Vukićević”. Tada je rekao „da su Jevreji čekali 2.000 godina i vratili se u Jerusalim”, upitavši zašto bi nekome smetao, inače zagarantovano rezolucijom UN 1244 povratak srpske vojske na KiM. Naglasivši da će se to sigurno dogoditi, izlaganje je završio rečima: „Vidimo se iduće godine u Prizrenu, živela Srbija.„

Sarađuje sa svima, ne deli ljude po stranačkim opredeljenjima, već na prijatelje i one druge. Za njega je jednom prijatelj uvek prijatelj. Tako je ostao, tvrdi, u dobrim odnosima i sa dr Draganom Milićem iz opozicije u gradskom parlamentu, sa kojim je duže od decenije radio na Klinici za kardiohirurgiju UKC-a Niš, gde je, kako ističe, „uveo niz inovacija koje su unapredili kliničku praksu i rezultate lečenja”.

Za sebe kaže da je hrabar. Od detinjstva, priča dr Milan Lazarević, pamti reči oca „da je hrabar čovek onaj koji ne pobegne, nego ostane i bori se”. Jedino je, priznaje, strahovao kao srednjoškolac, kada je u vreme agresije NATO-a na našu zemlju, u Nišu bio sam sa majkom Olgom. Otac, general Vladimir Lazarević, koji je predvodio srpsku vojsku u odbrani Kosova, i dvojica braće, Martin i Vladan, tokom cele agresije bili su na ratištima u južnoj srpskoj pokrajini.

Ističe da se često suočavao sa problemima i teškoćama, ali nije odustajao. Pročitao je davno i zapamtio reči jednog umnog čoveka koji je kazao da „treba ići korak po korak, ne mora se odmah videti celo stubište. Važan je prvi korak, posle je sve lakše”.

Ne pridaje poseban značaj tome što se njegovo napredovanje u karijeri vrlo često povezuje sa činjenicom da je sin generala Vladimira Lazarevića. Kaže da su osporavanja i zavist u Srbiji normalne, i da se on ponosi činjenicom ko mu je otac i iz kakve je kuće. Svestan je, kaže, „da su ljudi koji poseduju vrline, hrabrosti i karakter, uvek neugodni onima koji to nemaju”.

Posvećen je porodici, dvanaestogodišnjoj kćerkici i supruzi. Svakodnevno obilazi roditelje, druži se sa braćom i njihovim porodicama, sa kumovima i prijateljima. Ne voli da gubi vreme u restoranima i kafićima, u praznim razgovorima.