Zakon u vilajetu

Šteta što je samo jedan narodni poslanik, ali ovog puta po glumačkom zadatku, sedeo u sali Narodne skupštine dok je mlađani peštanski jurist i petrogradski doktor prava Božidar Grujović držao slovo o vladavini zakona, pravde, časti i slobode. Svim trenutnim predstavnicima naroda valjalo bi, uz opomene i novčane kazne, izricati i obavezno gledanje TV filma „Između izgubljenog i neodržanog” koji je, na Dan državnosti Srbije, prikazao RTS.

To što ga ni prvi sovetnici nisu čuli, iako je bilo predviđeno, jer je Karađorđe ustavotvornu skupštinu otkazao, može biti simptomatično za sudbinu parlamentarizma u Srbiji. Da bar donekle „popravi istoriju” gospođa Slavica Đukić-Dejanović mogla bi kolegama da podeli DVD sa pomenutom besedom, te da gradivo malo vežbaju i kod kuće. Da ponavljaju pravila o dobrom zakonu u vilajetu (narodu) „koji zapoveda razumno i tvori pravdu”, da shvate da „gdi je dobra konstitucija i vlast pod zakonom, tu je i sloboda”, a gde toga nema – „pustailuk i ajdukluk, pod drugim imenom”, te da je zadatak vlasti svom narodu „sigurnost života, imanja i česti sačuvati”.

Takvo povezivanje prošlosti i sadašnjosti, kroz stalno smenjivanje, mešanje i zamenu vremenskih planova zamislili su i autori, scenarista Jelica Zupanc i reditelj Slobodan Radović. Bio je to zapravo jedan podugačak dijalog između dva aktera, studenta glume koji će otelotvoriti Grujovića za skupštinskom govornicom i prote Mateje Nenadovića iz čijih je „Memoara” preuzet znatan deo teksta. Bilo je stoga i izvesne prenatrpanosti detaljima i donekle zamornih rukavaca u pripovedanju. No odlično tumačenje Vojislava Brajovića, koga je Vladislav Mihailović dosledno pratio – mnogo više nego nemi delovi sa „slikama iz epohe”, ubačeni verovano ne samo kao ilustracija nego i kao predah – učinili su da izmišljeni razgovor dvojice nesavremenika proteče glatko i uverljivo.

Koliko u obnarodovanju tog mudrog starog a aktuelnog govora, značaj ovog TV filma je i u otkrivanju još jedne od zanimljivih, umnih a zaboravljenih ličnosti srpske povesti. U tom pogledu on se dodiruje sa namenski snimanom serijom „Zaboravljeni umovi Srbije” koja je zamišljena upravo kao povesnica o zaslužnim građanima vrednim dužeg pamćenja i poštovanja. Da je važno ovako vraćati se u prošlost o podsećati na zaostavštinu predaka znali su i ranije u Obrazovnom,. Dokumentarnom, Dramskom programu Televizije Beograd i svesno i savesno su obavljali tu vrstu posla. I serija „Zaboravljeni umovi” koscenariste i reditelja Petra Stanojlovića, služila se kombinacijom dokumentarnih i igranih fragmenata nastojeći da biografske podatke plasira plastičnije, da istorijske ličnosti učini životnijim. Tako oživljeni u sećanju – u sećanju će duže i ostati.