Republika Srpska je upala u potpuni civilizacijski nesporazum sa Sarajevom

Banjaluka – U Bosni i Hercegovini nikada nije postojala zajednička volja da se izborimo protiv međunarodne intervencije. Sada ta intervencija dolazi glave pre svega konceptu BiH. Učinila je zemlju nemogućom, a Bošnjake ostavila kao političke maloletnike, bez sposobnosti da samostalno odlučuju, kaže Milorad Dodik, predsednik SNSD-a, u razgovoru za „Politiku”.

Bošnjački stav bio je, dodaje on, baziran na shvatanju da stranci njima stalno ispunjavaju želje, ali sve to spada u zaostavštinu koja će Bosnu učiniti totalno zaostalom zemljom.

„Nama Srbima jedino preostaje da se spasavamo iz tog broda koji tone. Sasvim je nebitno da li će tu biti OHR ili neće. Mi smo pokazali da se protiv takvih stvari može ne samo boriti, već da se u toj nimalo ravnopravnoj borbi može obezbediti i razvoj”.

Najavljuje se da bi Kancelarija visokog predstavnika mogla ući u fazu postepenog gašenja.

Čak i kada bi danas prestala međunarodna intervencija, ona iza sebe ostavlja mnogo nereda u BiH. Naivno bi bilo očekivati da će neko s njihove strane taj nered i sređivati. Ako im je plan bio da dezorganizuju BiH, onda je Šmit, uz pomoć međunarodne ignorancije, uradio sjajan posao. Svidelo im se da upravljaju tuđom zemljom, da proizvode probleme, a sada, kao što smo čuli, neki počinju to da uviđaju. Pojedini su to videli i ranije – Rusija i Kina, recimo – a sada to primećuje i Amerika, dok Velikoj Britaniji i Nemačkoj ne odgovara da to vide. Ostajemo pri stavu da je borba protiv tutorstva u suštini borba za nacionalnu slobodu. To ostaje naše trajno opredeljenje. Nisu oni pravili probleme samo Srbima. Danas je stepen međunacionalne komunikacije lošiji nego u vreme rata. Tada su bar postojali neki mirovni pregovori. Sada nema ni toga.

Kao što nema ni jasne perspektive za dalju superviziju...

Ni jasnog međunarodnog konsenzusa o tome šta uopšte treba raditi sa BiH. Mi taj konsenzus i ne čekamo, jer smo pokazali da možemo da se izborimo za svoj stav. Ko god u budućnosti bude imenovan, ma ko to bio, ako ne prođe verifikaciju Saveta bezbednosti UN i procedure koje predviđa Dejtonski sporazum, za nas će biti jednako neprihvatljiv kao i Šmit. A to znači da moraju da se pitaju strane potpisnice Dejtona – Republika Srpska i Srbija, Hrvatska, Federacija BiH i sama BiH, u kojoj mi participiramo sa bezmalo polovinom. Taj sastav mora na nekom forumu da razgovara o kandidatu i da ga predloži Savetu bezbednosti. Sve drugo je skrnavljenje procedure.   

Teško da će se taj sastav uspešno usaglasiti...

Da, teško, ali sve što se ranije dešavalo bio je pokušaj prevare. Mi ništa ne izmišljamo, već samo ukazujemo na ono što piše u Dejtonskom sporazumu. Ne znamo ko će biti novi visoki predstavnik i, ko god to bio, verovatno neće biti suštinski drugačiji, ali Republika Srpska mora da bude pitana. Takve tonove smo čuli i u SB UN – Rusija na tome insistira, a i Amerika traži širi konsenzus. Zar bi mi sada trebalo da im kontriramo i slušamo Britaniju, koja nam dva veka pravi probleme. Šta su samo nameravali da urade u RS i BiH sa migrantima. Naš stav je da nam visoki predstavnik uopšte ne treba. Iz ugla dobronamernih svetskih sila, ispravan pristup bio bi da nam kažu: pokušajte da uredite svoje odnose, a ako to niste u stanju, onda treba da se raziđete. Šta je u tome loše? Jedino što zaista može da se definiše kao loše, jeste sukob. Ali mi to odbijamo. Sećate se priča od pre dve ili tri godine o tome kako će Srbi izazvati nerede. Za nas je najvažnije da se sačuva mir, a pokazali smo da to znamo da uradimo. Pravili smo i korake unazad, iako smo bili napadani i izloženi raznim kritikama, čak i tvrdnjama da smo izdali Rusiju. Treba li danas nekom objašnjavati kakvi su naši odnosi sa Rusijom? Bilo bi sasvim umesno da je nekome bar palo na pamet da smo sve vreme imali određeni nivo koordinacije i razgovora sa Rusima i o tim pitanjima. Moskva je uvek razumela odnose i situaciju u BiH, a predsednik Putin je lider izuzetnog formata.

Neki misle da Sarajevo malo kaska u tim procesima i da rečnik i delovanje ostaje negde u kasnim devedesetim... 

To je tačno, sećijaške politike nikome ne koriste. Uzalud su se bavili politikom, pokazuju vrhunsko nerazumevanje procesa. Ako Tramp i Putin komuniciraju redovno, a vidimo i susret dva predsednika u Kini, koji bi mogao biti sastanak veka, jer sudeći po porukama koje lideri Amerike i Kine šalju, ima razloga da verujemo i da se nadamo u stabilizaciju na globalnom nivou. Sve to je nešto sasvim drugačije u odnosu na situaciju od pre tri godine, kada te komunikacije nije bilo. Koliko onda ima smisla bazirati politiku na frazama o nama kao „ruskim podmornicama”? To je ozbiljna politička paranoja koja se manifestuje i kroz patološku potrebu za klevetama i izmišljotinama poput „safarija”, pri čemu se cilja Srbija, njena stabilnost i predsednik Vučić. Ako misle da je to političko oružje za neku novu svetsku epohu – u redu, neka nastave. Ali nije pristojno lagati, a pritom to raditi neprestano, i još, zamislite, tvrditi da želite da živimo zajedno.       

Kako god, izvesno je da nam nedostaje uljudan razgovor?

Mnogi misle da je jednostavno razgovarati u takvom ambijentu, a skloni su da sve banalizuju, ne vodeći računa ne samo o široj slici već ni o elementarnoj istini. Nije bilo uljudno, kako kažete, ni na nosaču aviona razgovarati o ustavnim promenama i gledati sa palube kako kruže ajkule.

Verujete li Vi, nakon svega, u dijalog sa Sarajevom? 

Mi smo zapali u potpuni civilizacijski nesporazum sa Bošnjacima. Odavno smo u političkom nesporazumu. BiH je propala, a mrtvaca ne možete da oživite. Neću da se borim za bajke, za lešinu. Srpski narod ništa ne dobija od BiH, ma kakva ona bila, izuzev ugrožavanja vlastite slobode, nametnutog jarma i procedura koje nas zaustavljaju. Mi nećemo njihovu Bosnu, a oni nas onda proglašavaju lošim momcima, i to im je do sada prolazilo, ali se to, eto, malo promenilo. Nije u potpunosti, ali jeste pomalo lakše...

Da, čak i oni koji nisu u svemu saglasni s Vama, ne mogu da shvate tu sistemsku blokadu investicija u RS od Sarajeva...

Koče nas i sabotiraju u izgradnji gasovoda, hidrocentrale „Buk Bijela”, aerodroma u Trebinju... Sve je to moglo biti davno izgrađeno, a i danas čeka, dok mi apsolutno nijedan projekat u FBiH ne želimo da zaustavimo. Mi ostajemo čvrsto opredeljeni za naš gasovod ka Srbiji i saradnju sa ruskim partnerima, mada smo ponudili i Amerikancima neku vrstu saradnje. Zar nije logičnije i ekonomičnije da gas iz Hrvatske uđe kod Broda pa da se pruži prema Sarajevu? Ali u Sarajevu je nemoguće postići bilo kakav dogovor. Stotine pokušaja su ostale bez rezultata. Razgovarao sam i sa Alijom Izetbegovićem, Sulejmanom Tihićem i Bakirom Izetbegovićem. Možda ima i zabludnih Srba koji svoju spremnost na sarajevske politike pravdaju navodnom nužnošću saradnje radi tobož boljeg života. Ali svi treba da znamo da iza nas treba da živi srpski narod na ovim prostorima. Ako ne definišemo svoju poziciju u narednih deset godina, nećemo uspeti.

Na šta pri tome tačno mislite? 

Na vraćanje na dejtonsku BiH i poništavanje svega što je urađeno, na šta, verujem, Bošnjaci neće pristati, pa će izgubiti sve. U Sarajevu misle da nešto odlučuju, mi ih puštamo i svaki njihov potez uzimamo kao novu ciglu u postavljanju Srpske na pijedestal slobode. Samo neka nastave. Svesni smo da je ovo kompleksnija borba za slobodu nego u vreme rata. Između ostalog i zbog postojanja dve vrste pete kolone, a toga nije bilo u ratu. Ako nemamo cilj, a to je status, onda ništa nemamo i samo činimo uslugu Bošnjacima, koji će se sada malo smiriti, čekajući neke nove zabludne administracije u Briselu ili Vašingtonu.

Iz Stejt departmenta kažu da najava o povlačenju Šmita „dolazi u pravom trenutku”, dok on najavljuje odluku o imovini do kraja godine...

Moguće je da neki sebi i dalje daju na važnosti, ali važno je znati da „državna imovina” ne postoji. To je rešeno u Dejtonskom sporazumu – imovina pripada entitetima. Nećemo biti podstanari u Republici Srpskoj, niti će uspeti išta da urade. Ako krenu tim putem, zalagaću se da naš parlament donese odluku o samostalnosti RS. Svaka zemlja bi postupila isto ako joj se atakuje na Ustav i međunarodno garantovanu autonomiju.

Do pre samo nekoliko meseci bili ste političar pod američkim sankcijama i simbol sukoba sa zapadnim centrima moći, a sada se sve češće stiče utisak da stavovi Republike Srpske imaju daleko veći odjek u Vašingtonu nego ranije.

Drugačija je nova administracija u SAD, drugačiji je njihov način posmatranja sveta. To nisu globalisti, već realisti. Tramp je u prvim koracima najavio da neće da gradi države i nacije, otkazao USAID i Sorosa. Dok smo mi to podržavali, u Sarajevu su agitovali za Kamalu Haris, kao i sam Kristijan Šmit. Kada smo jednom od pet najmoćnijih ljudi u SAD u deset minuta predstavili našu situaciju, pitao nas je kako smo ostali normalni. To u prethodnim administracijama nismo mogli ni da sanjamo.

Željka Cvijanović je zvaničnik koji posebno često boravi u SAD. Šta se dogovara s Vašingtonom, o čemu se razgovara?

Postoje i posete koje javnost ne isprati. Pokušaćemo još ponešto da uradimo. Mi se bavimo poslovima Republike Srpske, mnogo toga je vezano za njen međunarodni status. Pokušavamo da izgradimo poziciju – postoje dobici, ali i neki gubici, kao što je ishod vezan za našeg prijatelja Viktora Orbana, što nas je pogodilo. Krajem godine Srpska šalje svog ambasadora u UN. Sasvim lepu uvertiru nam je napravio Zlatko Lagumdžija, ponašajući se mimo svih stavova BiH. Moramo gledati kako dodatno ojačati odnose sa novom administracijom SAD, naši ljudi su neprestano na letovima preko Atlantika. Bio sam pre nekoliko dana u Čikagu, potom u Moskvi, sada ponovo idem u Rusiju, pa u jednu evropsku zemlju.

Oktobarski izbori dolaze u trenutku kada se istovremeno menja odnos SAD prema BiH, dovodi u pitanje budućnost OHR-a. Da li verujete da bi ovi izbori mogli biti prelomni ne samo za Republiku Srpsku već i za budući politički model BiH?

Srpska je ekonomski stabilna, plate i penzije su isplaćene, povećavaju se, kao i borački dodatak. Investicije su blizu 3,5 milijardi evra. Zaduženost je na 33 odsto BDP-a, a budžetski deficit dva odsto, najmanje u Evropi. Likvidni smo, svi podsticaji za privredu su isplaćeni. Da li neko zna da se neka socijalna struktura buni, a sada podižemo prava boraca VRS na nivo koji oni sami nisu očekivali. Uspostavili smo odličan dijalog Vlade RS sa boračkim predstavnicima, penzionerima, sindikatima i poslodavcima, zdravstvom. Premijer Savo Minić pokazuje neverovatnu energiju. Mi jačamo poziciju i na unutrašnjem i na spoljnom planu. U „antivremenu” mi smo oživeli naše vreme, očuvali naše uverenje i sređeniji smo od drugog dela BiH i nivoa BiH. Imamo stabilnije društvo i veći rast, kao i prosečnu platu. Naravno, ja bih voleo da ljudi bolje žive, ali u postojećim globalnim okolnostima veliki uspeh je održati postojeći nivo, zadržati stabilnost, ma koliko teško ljudima bilo objasniti da je uspeh čak i ako će živeti isto. Ali nekada je to vredniji cilj nego sve drugo. Za to vreme, kod političkih suparnika mesecima slušamo ko će im biti kandidat, ko neće, posvađani do bola možda se i okupe, pa za deset dana raziđu.

Što se izbora tiče, u opoziciji se razgovara o kandidatima, ali još ne znamo imena iz vladajućeg bloka. Postoji li, možda, šansa da ipak vi budete kandidat?   

Pridržavaćemo se rokova, ne znamo kako će se to glasanje odvijati, ali neće nas niko prevariti. CIK je odmetnuti sistem, a nove tehnologije mogu biti i temelj za ozbiljnu krađu. Nas su za to optuživali, pa smo na ponovljenim izborima dobili još više glasova. Da li ja mogu biti kandidat? Mislim da sam pokazao da mi funkcija nije važna. Ali važna mi je politika i Republika Srpska, tako će biti i u narednom vremenu. Ankete pokazuju da mi nema protivkandidata, zato mi je i zabranjena kandidatura. Svu svoju energiju dao sam za Republiku Srpsku. Moja snaga ne meri se funkcijama. Nije loša pozicija biti predsednik stranke koja ima predsednika Republike, Vlade RS, člana Predsedništva BiH u ekipi kojoj se vrednost meri prema lojalnosti, pre svega Republici Srpskoj, a tek onda stranci. Što se tiče kandidata, sve ima svoje vreme, mi znamo ko su. Nama je trenutno važan paket za borce, posvećeni smo izradi nacionalnog razvojnog programa, predstavićemo ga tokom sedmice. Biće to razvojna platforma za naredne četiri godine, sa merama koje ćemo sprovesti – na primer smanjenje pripravničkog staža, mere za omogućavanje povratka iz inostranstva... Izbori su za nas redovno pitanje, dok su neki drugi u javnosti prisutni samo zbog svađe oko izbora. Slušamo kako je Draško bio u Britaniji, pa i njegovi saradnici na nekoj obuci, Jelena Trivić nešto sa Nemcima „šuruje”, SDS ne zna kuda su krenuli, čujemo da je bilo i davanja novca za povlačenje pojedinih iz utrke. I oni se predstavljaju kao ponuda i alternativa. Mislim da ljudi znaju moje stavove, ako im ne odgovaraju, neka uzmu opoziciju. Izabrali su druge predstavnike u Banjaluci, pogledajte stanje u gradu, šta je ostalo od pustih obećanja, vidimo prljavštinu i saobraćajne gužve u gradu koji nema formu da istrpi jednosmernost u ključnim gradskim arterijama. Ali građani na osnovu onoga što vide neka prave procenu.      

To oko mita i obuke su ozbiljne optužbe koje treba dokazati.   

Samo prenosim sve ono što slušamo u javnom diskursu. Ako se neko zaista povuče, znači da je tačno. Ali bilo bi dobro da nas puste na miru – opteretili su nas svojim jalovim pokušajima dogovora. Za to vreme mi smo sa narodom, gde nikoga od njih ne viđam. Kakve su njihove političke procene? Recimo, Blanuša tvrdi kako Hrvatima ne smemo dati treći entitet. Umesto da pusti Bošnjake, neka im oni objasne da li će imati treći entitet. Naš stav je da ne diraju RS, teritorijalno i u nadležnostima, a vi tamo radite šta hoćete. Imate deset kantona, možete da imate i dvadeset, ili pet, ili dva. Ali neka se Bošnjaci nose sa tim – što da se mi bavimo inostranstvom.