Doba neprivlačno za ratovanje

Parada pobede, održana prošle subote u Moskvi, izazvala je veliku pažnju i pre nego što je krenuo svečani defile. Razne spekulacije o tome šta bi tog dana sve moglo da se dogodi, a imajući u vidu rat u Ukrajini, preplavile su svetske medije. Nervoza je bila primetna, pretvorivši se u nekim situacijama u otvoreno navijanje. Naravno, sve je prošlo mirno, kako takva prilika i zaslužuje. Umesto najsavremenijeg naoružanja prigodnog za ovakve slučajeve, prisutni posmatrači su mogli da vide i osete čeličnu veru prisutnih u ispravnost politike koju njihova otadžbina danas vodi.

Ipak, pomenuti događaj, povezan sa širim svetskim zbivanjima, posebno u Evropi, pokrenuo je brojna govorkanja, pa i takva u kojima se ne beži od predviđanja novog rata na Starom kontinentu. Naravno, opet na liniji istok–zapad. Preciznije, bio bi to sukob između država predvođenih Nemačkom, Velikom Britanijom, Francuskom, Poljskom sa današnjom Ruske Federacije. Ovo ne bi bio rat koji bi protiv najveće zemlje na svetu vodio NATO na čelu sa SAD. Ne, ovde je reč, prevashodno, o Evropskoj uniji. Šta god pod tim podrazumevali.

Ali kako voditi opšti rat koji ne bi sve učesnike pogodio jednako? Pobednike ili pobeđene, svejedno. Uostalom svi dosadašnji pokušaji lomili su se o čvrstinu protivnika, onoga koji se brani. A Rusija, tada kao Sovjetski Savez, u prošlom velikom ratu je izgubila više ljudi nego što iznosi ukupan broj stanovnika većine evropskih zemalja. I pobedila. Upravo toga su svesni oni kojima je i dalje na umu širenje na istok. Ka Uralu, ka granici sa Azijom.

Takođe, kako voditi novi rat kada se oni koji ga propagiraju oslanjaju na postulate i delovanje nekadašnjih nemačkih nacista. Pokušaj buđenja upravo te pobeđene politike u savremenoj Ukrajini nije ostao bez rezultata. Ipak, kola su se slomila upravo na onima koji su stali iza ovog pokušaja povratka u prošlost. Naravno, posledično se osetivši i na drugima, koji su mislili da mogu bez reči da posmatraju opšte srljanje u haos.

Ono što je već jasno jeste da Rusiji ne preti zapadni vojni savez – NATO. Ne zato što su glavnokomandujući u Briselu duboko privrženi miru, već stoga što je nauk iz Drugog svetskog rata i potonjih lokalnih sukoba i dalje toliko upečatljiv da čak ni oni čiji roditelji nisu bili dorasli da u njemu učestvuju, pred svojim očima imaju slike efikasnosti najmodernijeg naoružanja, ali i besprimernih razaranja u Gazi, nedorečenost američke i izraelske vojske u Ormuskom zalivu.

Jedna od glavnih dilema zagovornika novog rata protiv Rusije jeste kako bi se u novim okolnostima ponašale Sjedinjene Američke Države. Sećanje na proteste protiv agresije SAD na Vijetnam, Avganistan, Irak… svakako opominju. Ipak, usijane glave teško se hlade. Agresivnost, izazvana padom životnog standarda, ogromnim prilivom neevropskog stanovništva, vidna životna besciljnost… postali su nova zvezda vodilja. „Uništiti radi uništenja”, parola je mnogih na današnjem evropskom zapadu.

U pojedinim zemljama (Velika Britanija, delovi Nemačke, delovi Skandinavskih država…) vidna je netrpeljivost prema svemu što se ne uklapa u lokalni način života. Pri tome se zaboravlja da su taj život omogućili upravo milioni onih koji su prihvatali da rade za trostruko manje nadnice od domaćina.

Kapital, nekada privilegija samo najbogatijih, prelio se tokom vremena i na one Evropljane koji su smatrani bezmalo nižim bićima od drugih koji su se dičili demokratijom. Ali ta demokratija nije bila iskrena. Naprotiv, oslanjala se upravo na činjenicu da je jeftin rad uvek i svugde dostupan. Prvo onaj iz najbližih država, a potom sa svih svetskih meridijana.

Pojavila se čak dilema da li su rođeni Evropljani danas spremni da zasuču rukave i da za male plate pokušaju da zadovolje svoje dnevne potrebe. Da li su spremni da poture glavu tamo gde niko drugi ne bi? Kako misle da brane svoj sadašnji standard kada je on praktično neodrživ? Jer sada i najsiromašniji vole da voze automobile, da se šepure po egzotičnim destinacijama, da uživaju u životu koji su, u krajnjem slučaju, sami obezbedili.

Odlukom da Ameriku ponovo učini velikom, predsednik Donald Tramp je jasno stavio do znanja da pod tim ne podrazumeva milost ni prema Evropljanima. Jednostavno, njegovo je da brine o državi koju vodi, pa kako god ispalo. Pri tome on ne odbacuje one saveze, ugovore i protokole koji njemu idu u prilog. Za Evropljane mnogo ne brine, za njih uvek ima dežurne carinske propise.

Naš kontinent danas je oštro podeljen na dva dela. Prvi, zapadni, koji se iz vekovnog lidera na polju nauke, politike, ekonomije, religije… pretvorio u običnog nezasitog potrošača, i drugi, istočni, koji je u velikoj meri i neistražen, ali u čijim nedrima se kriju i hrana i energenti i neophodni retki materijali i, na kraju krajeva, radna snaga koja još uvek poštuje ono što proizvede.