Zadatak istorije je da objašnjava

Knjiga nemačkog istoričara Holma Zundhausena „Istorija Srbije od 19. do 21. veka” u izdanju izdavačke kuće „Clio” biće u petak, 20. februara, povod za razgovor koji u Gete institutu u Beogradu organizuju Institut, „Clio” i „Politika”. Razgovor u kojem će učestvovati naši najugledniji istoričari, sociolozi i politikolozi pokrenut je ne samo da bi se raspravljalo o slici koju stranci imaju o Srbiji, njenoj istoriji i srpskom narodu već, što je možda važnije, o tome kako naši istoriografi procenjuju dva veka naše istorije.

Niz razgovora koje smo na stranicama „Politike” vodili protekle dve nedelje upravo je za cilj imao ove teme. U današnjem intervjuu, o knjizi Holma Zundhausena govori dr Miloš Ković, jedan od najzapaženijih istoričara mlađe generacije. Ković je docent na Katedri za opštu istoriju novog veka na Odeljenju za istoriju Filozofskog fakulteta u Beogradu i autor je knjige „Dizraeli i Istočno pitanje” (izdavač „Clio”).

Kako ocenjujete Zundhausenovo viđenje 19. veka? U kojoj se meri, i u čemu, ono razlikuje od našeg viđenja?

Nisam više siguran da se, usred ovog raznoglasja, uopšte može govoriti o „našem” viđenju. Najkraće i pojednostavljeno rečeno: nasuprot starijoj istoriografskoj školi koja je tvrdila, da se poslužim ironičnim rečima Milana Mladenovića, „da smo oduvek bili u pravu”, sada imamo i sve uticajniju školu koja nas uverava da „nikada nismo bili u pravu” i da je, skoro po pravilu, pravda bila na strani onih sa kojima je Srbija u poslednja dva veka ratovala.

Holm Zundhausen, naravno, nije sklon ovoj vrsti krajnosti, što se, recimo, vidi iz njegovog prilično trezvenog viđenja pritisaka Austro-Ugarske na Srbiju ili NATO napada iz 1999. Ipak, bliži je „drugoj školi”. On veruje da nacionalistički diskurs dominira u ovdašnjim popularnim predstavama o prošlosti, pa i u srpskoj akademskoj istoriografiji. Za srpsku istoriografiju 19. vek je doba uspona; Zundhausen, međutim, u srpskom 19. veku pronalazi pretežno tamne, preteće tonove. Ono što je u ovdašnjoj istoriografiji „oslobođenje” Kosova, Metohije, Makedonije, Bosne i Hercegovine, za njega je „osvajanje” nesrpskih teritorija. Njegov glavni cilj je dekonstrukcija onoga što on smatra srpskim nacionalističkim mitovima, u čijem središtu bi bio kosovski zavet. Po njegovom mišljenju, ti mitovi odveli su Srbiju u nedela i poraze iz devedesetih godina 20. veka.

Da li autor „Istorije Srbije od 19. do 21. veka” dovoljno kritički analizira mešanja i uticaje stranih sila na tadašnje i buduće vreme ovih prostora?

Balkanskim istoričarima često se prebacuje da, prenaglašavanjem uloge „stranih sila”, izbegavaju da se suoče sa „unutrašnjim uzrocima” ovdašnjih nevolja. Jedan od mudrijih i iskusnijih istraživača istorije Balkana, Ričard Klog, međutim, kaže da se prilikom proučavanja istorije „malih”, naročito balkanskih država, uticaj „stranog faktora” mora uzeti u razmatranje mnogo više nego u istraživanju istorije velikih sila, kakve su, recimo, SAD ili Nemačka. Zundhausen piše o uticaju velikih sila, ali on veruje da je u istoriji Srbije taj faktor zaista bio značajan samo u povremenim trenucima velikih kriza.

Neobično je, međutim, skoro potpuno odsustvo velikih sila na njegovoj slici raspadanja Jugoslavije iz devedesetih godina 20. veka. Umesto toga, on ključne uzroke ovog događaja pronalazi u dinamici srpskog nacionalizma. Međutim, čini se da bi od mnogo veće važnosti za nemačke čitaoce, kojima je ova knjiga prvenstveno namenjena, bila kritička analiza uzroka i posledica pritiska njihove, nemačke vlade, oličene u Hansu Ditrihu Genšeru i Helmutu Kolu, na vodeće članice Evropske zajednice, da priznaju secesiju Slovenije i Hrvatske, u decembru 1991. godine. Sudeći po opštepoznatim izjavama lorda Karingtona, Peresa de Kueljara, Vorena Kristofera ili Rolana Dime, ova prva velika, samostalna akcija tek ujedinjene Nemačke uznemirila je njene saveznice i dovela do proširenja krize na Balkanu. Neprijatna sećanja u Beogradu izazvala je i usklađenost Genšerovih poteza sa delovanjem austrijskog ministra inostranih poslova Alojza Moka. Konačno, značaj uloge Nemačke u raspadanju Jugoslavije možda i nehotice podvlači i sam Zundhausen, kada primećuje da se priznanje nezavisnosti Slovenije i Hrvatske može uzeti kao međunarodno-pravni datum nestanka ove multinacionalne države. Toj temi on, međutim, posvećuje samo dva pasusa, u kojima lakonski umanjuje odgovornost Nemačke.

Koji su vrednosni sudovi od kojih polazi ovaj poznati nemački istoričar?

Obilje vrednosnih sudova predstavlja, po mom mišljenju, glavnu slabost ove knjige. Lično, verujem da je zadatak istorije, kao i svake druge nauke, da objašnjava, a ne da sudi i vrednuje. Zundhausen, istina, kaže da ne želi da bude sudija, ali odmah zatim dodaje da sebe vidi kao „veštaka ili istražitelja”. U ovoj knjizi on, međutim, možda i nehotično, preuzima na sebe i ulogu sudije.

Ne treba, naravno, posebno naglašavati da je stajna tačka, sa koje Zundhausen izriče svoje moralne sudove, zasnovana na vrednosnom sistemu njegovog kulturnog i društvenog miljea. Bar bi istoričari trebalo da budu svesni relativnosti vrednosnih sudova, i činjenice da oni najčešće traju onoliko koliko traju date vrednosti. Tomove marksističke istoriografije, u svoje vreme bestselere, danas više niko ne čita. Povodom ove knjige negde sam već navodio reči Jakoba Burkharta, koji upozorava da se „moramo čuvati toga da svoje istorijske perspektive odmah smatramo zaključcima svetske istorije”. Po Burkhartovom mišljenju, vrednovanja i razmatranja o „sreći” i „nesreći” u ljudskoj istoriji zadatak su publicistike, a ne akademske istoriografije.

Koja bi bila perspektiva njegovog gledanja na istoriju Srbije?

U ovoj knjizi Zundhausen na celu istoriju Srbije u 19. i 20. veku gleda iz ugla devedesetih godina 20. veka. U dubokoj, dvovekovnoj prošlosti Srba, on traga za uzrocima zločina koje su oni, kako on ponavlja, počinili tokom devedesetih godina 20. veka. Tako se desilo da Zundhausen u svojoj knjizi sudi hajducima iz turskog doba, Vuku Karadžiću, Njegošu i njegovom „Gorskom vijencu” zbog onoga što će se dogoditi u građanskom ratu od 1991. do 1999. godine. Uz ovakve anahronizme, ubedljivost njegovih ocena umanjuje i preveliki broj materijalnih, činjeničnih grešaka.

Šta za našu istoriju znači ova knjiga Holma Zundhausena?

Ovakva viđenja srpske istorije preovlađuju u svetskoj publicistici i istoriografiji, i sa tim se treba suočiti. Knjiga je pisana kao poziv na dijalog, i nadam se da će u našoj sredini ona podstaći nova preispitivanja i pregnuća.