Ukrajinski vez na pletenim čarapama

Vladičin Han – Svakog petka, na pijačni dan, Stojan i Ana Milošević iz Dekutinca, sela nedaleko od Vladičinog Hana, na pijaci su u ovoj varoši, gde su postali prepoznatljivi po svojim proizvodima od vunice.

Anu, rođenu Ukrajinku koju je u Dekutince pre desetak godina dovela ljubav, žitelji grada na Južnoj Moravi i okoline dobro poznaju. Njena pijačna tezga sa dečjim popkicama u živim bojama i sa zanimljivim detaljima nalazi se na početku pijace.

Ona stoji ili sedi iza tezge i plete. Još uvek su aktuelne vunene čarape koje ispod njenih vrednih ruku dobiju finalni oblik za samo par sati. Ove zime njena ponuda je bila bogatija za još jedan artikal. Mašinski pletene vunene čarape iz Ukrajine, mekane, tople, skladnih boja i šara.

„Ove kraće i deblje pletem sama. One koštaju 800 dinara. Ove tanje su mašinski pletene, ukrajinski proizvod. One su 1.000 dinara”, priča Ana, koja je odlično savladala srpski jezik.

Cena za naše prilike nije mala, ali oni koji znaju vrednost vune i prednost prirodnih materijala ne žale novac. Ana kaže sve zavisi od ukusa i „džepa” i ne žali se na prodaju. Ne prodaje samo na pijaci. Rado sa Stojanom odlazi na izložbe ručnih radova u regionu.

Uvek je nasmejana i spremna za priču. Sa osmehom kaže da je nedavno bila kod porodice u Ukrajini, gde se vodi rat i ima puno nesrećnih ljudi. Teško se živi, jer „kada ima bombi svakog dana, onda je sreća na kašičicu, pa se mora zadovoljavati malim stvarima”.

„Moja porodica na sreću živi blizu rumunske granice. Tamo je mirno, ali svakako se osećaju vetrovi”, iskreno priča i napominje da „žali što narod, koji niko ništa ne pita, pati i ispašta”.

Uz pijačnu tezgu kada prođe zimska sezona i prodaja vunenih rukotvorina kreće sezona voća i povrća. Uskoro ćemo ih češće viđati, jer Miloševići u svom domaćinstvu uzgajaju i živinu i piliće za prodaju. Među par uličnih prodavaca, oni skoro svakodnevno imaju jednu od najbogatijih ponuda povrća i voća sa svog poljoprivrednog gazdinstva.

Ana, komunikativna i vesele naravi, kaže da joj ništa nije teško da radi i da se brzo privikla na naš način života ovde na jugu Srbije, gde su ljudi mirni i gostoprimljivi sa puno poštovanja i razumevanja za one koji dođu sa strane.

„I ja potičem sa sela, u blizini grada Ivano-Frankovsk, tako da mi nijedan posao na imanju nije stran. Stojanova porodica i prijatelji su me prihvatili s ljubavlju. Jezičke barijere nema, jer pripadamo srodnim jezicima”, priča Ana, iako se u skoro svakoj njenoj rečenici nađe poneka ukrajinska reč.

Sa predznanjem ruskog, jednog od najčešćih stranih jezika koji se i dalje uči u školama na jugu Srbije, sporazumevanje je lako, a posebno kada se ljudi srodnih slovenskih duša često i bez reči razumeju, kaže ova vredna žena vedrog duha i pozitivne energije.