Ukrajinu nema ko da brani

U eventualnom ratu protiv Rusije za Krim i Sevastopolj Ukrajina bi sigurno bila poražena, rezultat je analize koju je nedavno publikovao litvanski list „Geopolitika“. Slična tema pomenuta je ovih dana i u „Ukrajinskoj floti“ (UF), zvaničnom glasilu ukrajinskog ministarstva odbrane, s tim što se ovde procenjuje da bi pomenuti sukob mogao da bude iniciran upravo na Krimu.

Podozrenje UF izazvano je predlogom zakona po kojem bi gradonačelnika Sevastopolja ubuduće birali građani, a ne bi ga, kao do sada, imenovao predsednik države. List navodi da u gradu stalno boravi oko 18.000 pripadnika ruske crnomorske flote i hiljade penzionisanih oficira i mornara koji su, u svoje vreme, služili pod zastavom SSSR-a ili Rusije. Pored toga najmanje 20.000 tamošnjih žitelja poseduje ruske pasoše, a još toliko ih ima dvojno državljanstvo – ukrajinsko i rusko. Na eventualnim (demokratskim) izborima za prvog čoveka grada sigurno bi pobedila ličnost koja zastupa interese upravo pomenutih grupa.

Takva promena vlasti bila bi samo uvod u zahteve da se Sevastopolj i ceo Krim odvoje od Ukrajine i ponovo pripoje Rusiji, zaključuje UF i dodaje da bi to sigurno vodilo u otvoreni vojni sukob između dve bivše sovjetske države.

Ostavština Hruščova

Problem identiteta Krima seže u 1954. godinu kada je tadašnji sovjetski lider Nikita Hruščov ukazom odvojio ovo poluostrvo od Rusije i pripojio ga Ukrajini. U zajedničkoj državi ovo je i moglo da se tumači kao pitanje teritorijalne organizovanosti, međutim, po raspadu SSSR-a stvari su dobile drugi tok. Između dve države je 1997. potpisan Dogovor o prijateljstvu, saradnji i partnerstvu u kojem je Moskva priznala granice Ukrajine iz 1991. ustanovljene 1954. godine. Zauzvrat, Kijev se obavezao na priznavanje ruskih interesa na Krimu. Eventualni ulazak Ukrajine u NATO predstavljao bi jednostrano odricanje od navedenog dogovora, sa svim mogućim posledicama, uključujući problem statusa Krima. Toga su svesni i u Kijevu i u Moskvi, ali i u – Briselu.

Ali vratimo se nagađanjima o rusko-ukrajinskom ratu.

Istini za volju, već su i same procene o njegovoj mogućnosti prilično besmislene. Između dve države ne postoji nijedan spor koji ne bi mogao da bude rešen kroz otvoren dijalog. Sve ostalo svodi se na bitku za strateške interese Moskve i – Vašingtona. Ukrajinsko rukovodstvo koje je na čelo zemlje stupilo posle „narandžaste revolucije“ (2004) u više navrata je istaklo želju da se stavi pod direktno pokroviteljstvo SAD. Evropska unija i NATO poslednjih godina su, naime, pokazali da nisu kadri da na adekvatan način rešavaju velike i komplikovane međunarodne sporove. To se najbolje videlo na primerima Jugoslavije, Gruzije, pa i same Ukrajine u slučaju „sporova o gasu” sa Rusijom.

Poseban problem za međunarodnu zajednicu u slučaju rusko-ukrajinskog sukoba predstavljala bi podela među samim Ukrajincima, na prozapadne i proruske, a koja bi lako mogla da se izrodi i u pravi građanski rat. Stavljanje na bilo koju stranu u takvoj situaciji (pokazao je primer Balkana) nosi više lošeg nego dobrog. U tom smislu treba shvatiti i nedavnu izjavu ruskog predsednika Dmitrija Medvedeva po kojem bi u slučaju širenja NATO-a na Ukrajinu odnosi Moskve i Brisela bili na duže vreme u dubokoj krizi, a „cena takvog postupka izuzetno visoka“.

Ali kome onda Kijev da se obrati za pomoć?

Analitička korporacija RAND (Research ANd Development), koja svoje ispostave ima u SAD, Velikoj Britaniji, Belgiji i Kataru, koja je sprovela modeliranje eventualnog rusko-ukrajinskog sukoba, procenjuje da bi u datoj situaciji Berlin najverovatnije kao rešenje predložio podelu Ukrajine. Ovaj recept je (sa tragičnim posledicama) već primenjen u slučaju bivše SFR Jugoslavije. Ipak, Nemačku bi podržala većina članica EU i NATO.

Nesigurni Vašington

Kao mogući „spasioci” pominju se SAD, Velika Britanija i Turska. U celu priču bi se, najverovatnije, upleli i „novoevropljani“ Mađarska, Češka, Poljska i baltičke zemlje. S tim što bi Varšava svoje učešće sigurno uslovila učešćem nemačkih trupa.

Ali, kako procenjuje RAND, i Vašington bi u tako složenoj situaciji lako mogao da otkaže pomoć Kijevu. Teško je, naime, pretpostaviti na koji bi način administracija ubedila Amerikance da je pogibija njihovih momaka negde na istoku Evrope, uz otvorenu mogućnost pretvaranja lokalnog sukoba u svetski nuklearni rat, dobra stvar. Odsustvo aktivne pomoći Ukrajini od strane SAD pokolebalo bi potom Veliku Britaniju, pa i Tursku.

Da li to znači da su Krim i Sevastopolj za Ukrajinu unapred izgubljeni. Svakako ne, ali njihov status definitivno zavisi od pametnog delovanja vlasti u Kijevu, od njenog realnog sagledavanja postojećih okolnosti (koje zbog unutrašnjopolitičkih nesuglasica nisu nimalo povoljne) i sopstvenih mogućnosti za delovanje. Pogotovo na osetljivom Krimu.