U Beogradu pronašao dušu

Njegovo prezime simbolizuje sreću. Posle obilaska 73 zemlje i karijere koja se prostire na više kontinenata, majstor borilačkih veština i svetski šampion Džo Sade sreću je pronašao u našoj zemlji gde sve češće boravi.

Planira da osnuje akademiju namenjenu svim generacijama. Razmišljao je već o tome, ali ga je dodatno podstakao odziv publike i atmosfera u kojoj ga je dočekala naša prestonica kada je nedavno održao javnu demonstraciju veštine kojom se bavi. Na Fakultetu sporta i fizičkog vaspitanja, na DIF-u je pokazao svoje profesionalno umeće zaljubljenicima u borilačke veštine.

– Nedavno sam rekao prijateljima da sam ovde pronašao nešto što nigde drugde nisam. Pronašao sam dušu. Srpsku dušu. To mi se veoma dopada. Na predavanje su došli mladi, stariji, žene, muškarci, deca. Najvažnije je da postoje otvorenost i interesovanje. Nadam se da ću ostati i imati prilike da obučim još ljudi. Posetio sam značajan broj zemalja, a već dve godine pišem knjigu i uskoro ću je završiti. U njoj će biti mnogo toga što sam proživeo u poslednjih 40 godina, otkako vodim akademiju u Francuskoj – ističe Sade za naš list i dodaje da najlepše utiske nosi sa Kalemegdana, Dunava i iz Hrama Svetog Save.

Džo je rođen 1957. godine u Rio de Žaneiru. Decenijama je profesionalno vezan za Pariz, gde trenira i civile i pripadnike specijalnih jedinica. U njegovoj porodici su se oduvek preplitale umetnost, nauka i borilačka tradicija, što je imalo snažan uticaj na njegova mnogobrojna interesovanja. Doktor je francuske književnosti, u Americi je stekao magistarsku diplomu iz poslovne administracije i magistar je muzikologije, stvara melodije i piše tekstove na nekoliko jezika.

– Ljudi se često iznenade kada shvate da se bavim muzikom i govorim više jezika. Govorim sedam i po jezika jer mi je ruski negde „napola” i još ga nisam potpuno usavršio. To je delom i porodično nasleđe. Volim da pomažem ljudima bilo kroz jezik, muziku ili borilačke veštine – objašnjava Džo.

Odrastajući u Brazilu, rano je započeo trening džijudžicua, a kasnije usavršavao znanje sa majstorima iz Kine, Japana, Koreje i drugih delova sveta. Njegov otac bio je međunarodno priznati arhitekta i jedan od pet osnivača brazilskog džijudžicua, dok je majka bila operska pevačica i diplomirani muzikolog. Karijera majstora borilačkih veština vodila ga je na sve kontinente, pre nego što se 1986. godine skućio u Parizu.

– Otac me je uveo u svet džijudžicua, a učitelj kung fua bio mi je učenik čuvenog Brusa Lija. U Brazilu se mogu pohvaliti velikim brojem veoma kvalitetnih boraca džijudžicua, upravo zato što se tu nalazi i jedna od najboljih škola borilačkih veština u svetu. Međutim, kung fu je za mene oduvek imao poseban značaj kao najstarija borilačka veština, nastala pre oko 3.000 godina u Kini – priča Sade.

Džo je danas jedan od svetskih majstora kako ove discipline tako i džit kun doa i džijudžicua. U oblasti kung fua nosi zvanje devetog dana koje mu je dodelila Međunarodna budo federacija i ubraja se među najviše rangirane borce na svetu, odmah iza svog učitelja sa titulom desetog dana.

Džo je postao svetski šampion u Australiji 1986. godine, azijski šampion 1983, mediteranski šampion 1981, brazilski i južnoamerički šampion 1979. godine. Od 1985. godine radi i kao trener specijalnih jedinica – vojske i policije, gde, kako kaže, primenjuje napredne i operativne tehnike koje se znatno razlikuju od rada sa civilima.

– Ljudi neretko misle da treniram samo profesionalce. U Parizu je, osim za pripadnike specijalnih jedinica, akademija otvorena za sve nivoe, decu i odrasle, amatere i profesionalce, žene i muškarce. Imamo polaznike od pet godina, ali i one sa više od 70. Civilima predajemo borilačke veštine u klasičnom smislu, dok specijalne jedinice uče posebne tehnike jer se suočavaju sa realnim opasnostima. Treninzi su im zato mnogo teži i intenzivniji, to je spoj borilačkih veština i vojne obuke – navodi majstor kung fua.

Džo je život proveo putujući i obučavajući zainteresovane borilačkim veštinama, a osim Brus Lijeve škole borbe u Parizu, osnovao je i Francusko udruženje džit kun doa i Dodžo do akademiju za crne pojaseve.

– Mnoge evropske zemlje su me pozvale da otvorim akademiju. Jednu sam osnovao pre mnogo godina u Londonu, ali tamo treninge drži jedan od mojih učenika. Moja disciplina je jednostavna za učenje. Važno je samo da ljudi dođu i probaju. Iskreno, iz ličnih razloga više ne volim svoj život u Parizu kao ranije. Ovde u Beogradu mi se dopada to što ljudi znaju da žive, dok danas u velikim gradovima svi samo žure. Nadam se da ću ubrzo otvoriti akademiju ovde, a do tada, cilj mi je učenje srpskog jezika – priča sa osmehom Sade i odlazi u šetnju gradskim ulicama.