„Pekinški format" – obrisi nove međunarodne arhitekture

Po­se­ta Do­nal­da Tram­pa Pe­kin­gu mo­žda ni­je po­me­ri­la pla­ni­ne, ali je po­ka­za­la ka­ko se da­nas kroz po­li­tič­ke od­lu­ke, di­plo­mat­sko ba­lan­si­ra­nje i stra­te­ške in­te­re­se po­me­ra­ju tek­ton­ske plo­če me­đu­na­rod­nog po­ret­ka. U vre­me­nu ka­da ni­jed­na si­la vi­še ne­ma ap­so­lut­nu do­mi­na­ci­ju, ve­li­ki isto­rij­ski po­ma­ci ne na­sta­ju sa­mo kroz ra­to­ve ili for­mal­ne spo­ra­zu­me, već kroz su­sre­te ko­ji me­nja­ju pra­vac glo­bal­nih od­no­sa i ba­lans mo­ći. Ta­kvu sim­bo­li­ku ni­je ima­la ni bri­tan­ska po­se­ta SAD po­vo­dom 250 go­di­na ame­rič­ke ne­za­vi­sno­sti, iako je Lon­don ostao va­žan sa­ve­znik Va­šing­to­na i je­dan od oslo­na­ca za­pad­nog si­ste­ma. Me­đu­tim, ključ­ne po­lu­ge bu­du­ćeg sve­ta sve ma­nje se po­me­ra­ju na re­la­ci­ji Lon­don–Va­šing­ton, a sve vi­še unu­tar stra­te­škog tro­u­gla Va­šing­ton–Pe­king–Mo­skva. U tom tro­u­glu ide­o­lo­gi­je če­sto pro­iz­vo­de po­de­le, ali stra­te­ška re­al­nost po­ka­zu­je da ni­jed­na od tih si­la vi­še ne mo­že ob­li­ko­va­ti glo­bal­ne pro­ce­se bez dru­ge dve. Sa­vre­me­ni me­đu­na­rod­ni od­no­si za­to po­sta­ju pro­stor kon­ku­ren­ci­je, me­đu­za­vi­sno­sti i opre­znog ba­lan­si­ra­nja mo­ći, u ko­jem ri­val­stvo ne is­klju­ču­je po­tre­bu za di­ja­lo­gom i sa­rad­njom.

Od­no­si iz­me­đu Ame­ri­ke, Ki­ne i Ru­si­je vi­še ni­su sa­mo pi­ta­nje di­plo­ma­ti­je ili re­gi­o­nal­nih su­ko­ba, već bor­ba za de­fi­ni­sa­nje bu­du­će ar­hi­tek­tu­re glo­bal­nog si­ste­ma. U tom pro­sto­ru su­da­ra­ju se voj­na moć, teh­no­lo­ška do­mi­na­ci­ja, raz­voj ve­štač­ke in­te­li­gen­ci­je, ener­get­ski re­sur­si, fi­nan­sij­ski uti­caj i kon­tro­la nad ključ­nim in­fra­struk­tur­nim mre­ža­ma 21. ve­ka. Za­to su­sre­ti li­de­ra ovih dr­ža­va ima­ju zna­čaj ko­ji pre­va­zi­la­zi dnev­nu po­li­ti­ku – oni pred­sta­vlja­ju po­ka­za­telj prav­ca kroz tr­nje no­ve ere u ko­jem se kre­će no­vi svet­ski po­re­dak.

Dok tri ve­li­ke si­le po­li­tič­ki po­me­ra­ju ge­o­po­li­tič­ke plo­če sve­ta, Evro­pa, pred­vo­đe­na sve sna­žni­jom ne­mač­kom i fran­cu­skom bez­bed­no­snom i voj­nom agen­dom, ula­zi u pe­ri­od ubr­za­nog stra­te­škog pri­la­go­đa­va­nja no­vim glo­bal­nim okol­no­sti­ma. Iako evrop­ske dr­ža­ve ta­kve po­te­ze ob­ja­šnja­va­ju po­tre­bom za ve­ćom bez­bed­no­snom auto­no­mi­jom, deo ana­li­ti­ča­ra upo­zo­ra­va da bi pre­te­ra­no osla­nja­nje na lo­gi­ku mi­li­ta­ri­za­ci­je mo­glo do­dat­no pro­du­bi­ti glo­bal­ne po­de­le u tre­nut­ku ka­da sve­tu vi­še ne­go ika­da ne­do­sta­je sta­bi­lan di­plo­mat­ski ba­lans.

Isto­vre­me­no, svet po­ste­pe­no ula­zi u fa­zu sla­blje­nja mo­de­la me­đu­na­rod­nih od­no­sa na­sta­log na­kon Dru­gog svet­skog ra­ta i po­de­la de­fi­ni­sa­nih još u vre­me­nu Jal­te, ka­da su za­pad­ne si­le i me­đu­na­rod­ne in­sti­tu­ci­je po­put Uje­di­nje­nih na­ci­ja pred­sta­vlja­le cen­tral­ni okvir glo­bal­ne sta­bil­no­sti. Iako UN for­mal­no osta­ju sim­bol me­đu­na­rod­nog pra­va i mul­ti­la­te­ra­li­zma, stvar­ni cen­tri od­lu­či­va­nja sve vi­še se po­me­ra­ju ka di­rekt­nim od­no­si­ma ve­li­kih si­la i ge­o­po­li­tič­kim sa­ve­zi­ma. Upra­vo za­to po­seb­nu pa­žnju iza­zva­le su i na­ja­ve mo­gu­ćih bu­du­ćih raz­go­vo­ra Va­šing­to­na, Pe­kin­ga i Mo­skve o kon­tro­li nu­kle­ar­nog na­o­ru­ža­nja, što do­dat­no po­ka­zu­je da se ključ­na pi­ta­nja glo­bal­ne bez­bed­no­sti sve vi­še re­ša­va­ju kroz di­rekt­ne kon­tak­te vo­de­ćih si­la, a ne is­klju­či­vo kroz po­sto­je­će me­đu­na­rod­ne in­sti­tu­ci­je.

Ni­je slu­čaj­no što je upra­vo sa­da, to­kom ma­ja, Pe­king po­stao me­sto ključ­nih bi­la­te­ral­nih su­sre­ta svet­skih li­de­ra – od raz­go­vo­ra Tram­pa i Si­ja, pre­ko do­la­ska Vla­di­mi­ra Pu­ti­na do po­se­te pred­sed­ni­ka Sr­bi­je Alek­san­dra Vu­či­ća, či­me je i Bal­kan sim­bo­lič­no uklju­čen u no­vu ge­o­po­li­tič­ku di­na­mi­ku. Još od su­sre­ta u En­ko­ri­džu po­sta­lo je ja­sno da od­no­si Va­šing­to­na, Pe­kin­ga i Mo­skve ula­ze u no­vu fa­zu stra­te­škog pre­o­bli­ko­va­nja. Ru­ski pred­sed­nik Vla­di­mir Pu­tin u vi­še na­vra­ta je po­ru­či­vao da je Mo­skva sprem­na za raz­go­vo­re sa Evro­pom o no­vom bez­bed­no­snom i po­li­tič­kom okvi­ru, dok se i unu­tar evrop­skih po­li­tič­kih kru­go­va sve če­šće mo­gu ču­ti po­zi­vi na ob­no­vu di­ja­lo­ga sa Mo­skvom. Po­je­di­ni ge­o­po­li­tič­ki ana­li­ti­ča­ri po­put Džo­na Mir­šaj­me­ra, Gre­je­ma Ali­so­na i Hen­ri­ja Ki­sin­dže­ra go­di­na­ma su upo­zo­ra­va­li da će od­no­si Ame­ri­ke, Ki­ne i Ru­si­je po­sta­ti cen­tral­na osa 21. ve­ka. Upra­vo za­to se sve če­šće go­vo­ri o „Pe­kin­škom for­ma­tu” ili „Pe­kin­škoj plat­for­mi” – di­plo­mat­skom pro­sto­ru ko­ji se raz­li­ku­je od isto­rij­skih mo­de­la po­put Jal­te, jer ni­je za­sno­van na kla­sič­noj blo­kov­skoj po­de­li sve­ta, već na pa­ra­lel­nom stra­te­škom po­zi­ci­o­ni­ra­nju ve­li­kih si­la i re­gi­o­nal­nih ak­te­ra. Pe­king da­nas pre­ra­sta u di­plo­mat­sko ras­kr­šće pre­la­ska iz uni­po­lar­nog po­ret­ka u no­vu mul­ti­po­lar­nu ar­hi­tek­tu­ru sve­ta.

Dok se Lon­don i Bri­sel još pri­la­go­đa­va­ju pro­me­na­ma na­sta­lim u no­vom mul­ti­po­lar­nom okru­že­nju, deo ana­li­ti­ča­ra sma­tra da će Evro­pa du­go­roč­no mo­ra­ti da pro­na­đe odr­ži­vi­ji po­li­tič­ki i eko­nom­ski ba­lans sa evro­a­zij­skim pro­sto­rom. Upr­kos isto­rij­skom sa­ve­zni­štvu sa Va­šing­to­nom, Ve­li­ka Bri­ta­ni­ja za­sad ne de­lu­je kao ključ­ni ak­ter no­vih ge­o­po­li­tič­kih ini­ci­ja­ti­va ko­je se ob­li­ku­ju iz­me­đu Pe­kin­ga, Mo­skve i Va­šing­to­na, po­seb­no u pe­ri­o­du po­li­tič­kih raz­li­ka iz­me­đu ad­mi­ni­stra­ci­je Do­nal­da Tram­pa i vla­de Ki­ra Star­me­ra. U tom pro­ce­su Bal­kan, zbog svog ge­o­graf­skog i isto­rij­skog po­lo­ža­ja, po­no­vo po­sta­je pro­stor po­ve­zi­va­nja evrop­skog i is­toč­nog di­plo­mat­skog okvi­ra, dok Pe­king pre­ra­sta u jed­nu od ključ­nih ta­ča­ka no­vog glo­bal­nog ba­lan­si­ra­nja mo­ći.