Vašington bez Pekinga više ne može da rešava ključne globalne probleme

Specijalno za „Politiku”

Vašington – Donald Tramp je 14. i 15. maja stigao u Peking uz najviše državne počasti. Crveni tepih, vojni orkestar, počasna garda i pažljivo režirana ceremonija na Trgu Tjenanmen bili su jasna poruka da Kina ovu posetu nije doživela kao još jedan diplomatski sastanak, već kao događaj kojim svetu želi da pokaže svoju političku snagu. A možda je upravo u tome i suština svega što smo gledali prethodnih dana u Pekingu.

Dok sam izveštavao iz centra kineske prestonice, imao sam utisak da se više ne prati samo sastanak dvojice predsednika, već trenutak u kojem se menja globalni balans moći. Jer nije mala stvar kada američki predsednik dolazi u Peking da razgovara o trgovini, Iranu, Tajvanu i globalnoj ekonomiji, a samo nekoliko dana kasnije u isti grad stiže i Vladimir Putin. To nije slučajnost, rekao bih. To je poruka.

Kina danas očigledno želi da pokaže da više nije samo „fabrika sveta”, već država bez koje se ne može razgovarati ni o jednom ozbiljnom međunarodnom pitanju.

Godinama je Tramp gradio politički imidž lidera koji će biti najtvrđi prema Pekingu. Govorio je o trgovinskom ratu, carinama, američkoj dominaciji i potrebi da se Kina zaustavi. Međutim, tokom ove posete ton je bio drugačiji. Mnogo oprezniji. Mnogo pragmatičniji. Naravno, nije nestala međusobna sumnja i to se moglo dosta osetiti... Pogotovo kada je već uveče na svečanom banketu, Si uputio svojevrsni „oštriji ton” upućen Trampu... Trenutaka kada je pomenuo Tajvan, jasno je poslao poruku da postoje crvene linije preko kojih Kina neće prelaziti, ali istovremeno se osećalo i nešto drugo da Vašington danas veoma dobro razume da bez Kine više ne može da rešava ključne globalne probleme. I da je na neki način Tramp popustio i spustio loptu.

I možda je upravo to najveća promena koju je pokazao Peking. Amerika je i dalje najjača vojna sila sveta. Ali Kina je postala sila bez koje danas ne možete razgovarati o energiji, tržištima, lancima snabdevanja, Iranu, Rusiji, pa čak ni o ratu u Ukrajini. Upravo zato nije slučajno što se priča da je Tramp, odlazeći iz Pekinga, praktično pokušao preko Si Đinpinga da utiče na Vladimira Putina kada je reč o Ukrajini.

Kina i Rusija danas zajedno imaju ogroman uticaj na tempo razvoja svetskih kriza, od energetike i rata do ekonomije i novih savezništava. Kina kroz ekonomsku moć i diplomatiju, Rusija kroz vojni i geopolitički uticaj.

Sa druge strane, Kini odgovara partnerstvo sa Rusijom jer joj daje dodatnu geopolitičku težinu u odnosima sa Zapadom. Peking veoma pažljivo balansira – pokušava da zadrži ekonomske odnose sa Amerikom, ali istovremeno ne želi da izgubi strateško partnerstvo sa Moskvom. Upravo zbog toga Kina danas igra možda i najkomplikovaniju diplomatsku igru na svetu.

U Pekingu se prethodnih dana veoma jasno osećalo samopouzdanje kineskog rukovodstva. Ne agresivno samopouzdanje, već sigurnost države koja zna da je postala nezaobilazan globalni faktor. I možda je upravo zato cela poseta Donalda Trampa Kini delovala drugačije nego što su mnogi očekivali. Manje kao demonstracija američke dominacije, a mnogo više kao priznanje da svet više nije isti kao pre deset godina. Posebno je zanimljivo bilo posmatrati kako kineski mediji predstavljaju ovu posetu. Gotovo svaki detalj bio je pažljivo kontrolisan, od kadrova rukovanja, preko govora tela dvojice lidera, do poruka o „stabilnosti”, „saradnji” i „zajedničkoj budućnosti”. Kina je želela da pošalje sliku države koja više ne prati globalne procese, već ih aktivno oblikuje. Dok su sa druge strane,  zapadni mediji u svojim izveštajima pokušali da predstave Kinu, sada ne više kao lošu konkurenciju Americi, već kao državu od koje može mnogo da se nauči.

I možda će upravo to ostati najvažniji utisak iz Pekinga – da ulazimo u eru u kojoj se globalna politika više neće voditi samo u Vašingtonu, već podjednako i u Pekingu. A ako se po nečemu pamte velike istorijske promene, onda je to upravo po ovakvim trenucima. Trenucima kada postane jasno da se centar sveta polako pomera pred očima svih nas.

*Novinar Njuzsmaks Balkans televizije