Broj lokalnih ombudsmana mora da se poveća

Miroslava Derikonjić

U Srbiji samo 23 lokalne samouprave imaju svog ombudsmana. Ovaj broj bi, svakako, trebalo uvećati imajući u vidu da u Srbiji ima 174 lokalne samouprave. Donošenjem Zakona o lokalnom ombudsmanu uvela bi se obaveznost ovog organa, detaljno regulisan njegov status, nadležnost, procedure i sve drugo što je neophodno za njegov rad, kaže za „Politiku” Miljko Valjarević, ombudsman Grada Beograda i predsednik Udruženja ombudsmana Srbije (UOS).

Zbog toga je UOS kroz projekat „Jačanje kapaciteta lokalnih ombudsmana u Srbiji”, koji je finansirala ambasada Švajcarske u Beogradu i čiji će rezultati biti predstavljeni danas na konferenciji imao za cilj da predstavnike lokalnih samouprava i građane upozna se benefitima ovog nezavisnog kontrolnog tela, kao i da se poveća njihov broj.

Zbog čega samo određene samouprave imaju imenovanog ombudsmana?

Lokalni ombudsmani su u Srbiji kao mogućnost uvedeni samo jednim članom Zakona o lokalnoj samoupravi. Početkom 2000-ih godina postojao je entuzijazam u vezi sa ovim samostalnim regulatornim telom, pa je u tom periodu izabrano najviše lokalnih ombudsmana – 27. Pošto nije bilo obavezno da svaka opština-grad, odnosno lokalna samouprava ima svog ombudsmana, vremenom su istekli mandati, a novi nisu izabrani. To se, na primer, dogodilo u Šapcu, Smederevskoj Palanci, Tutinu i Priboju. U pitanju su bili različiti razlozi, najčešće kadrovski i finansijski. Kandidat koji konkuriše za ombudsmana mora da ima završen Pravni fakultet, položen pravosudni ispit i minimum pet godina iskustva, a plata je u nivou onih koje primaju državni službenici. U Beogradu nemate problem sa kadrovima, ali zbog plate mnogi odlučuju da se bave nekim drugim poslovima. U manjim sredinama je, pak, broj onih koji ispunjavaju propisane uslove znatno manji, pa je rukovodiocima lokalnih samouprava, ako tako mogu da kažem, značajnije da imaju, recimo, načelnika uprave, nego ombudsmana U Srbiji imate 40-tak opština koje nemaju ni pravobranioce koji su po Zakonu obavezni, a kamoli ombudsmana.

Koji je bio cilj projekta „Jačanje kapaciteta lokalnih ombudsmana u Srbiji”?

Prvi cilj nam je bio da, kao što njegov naziv kaže, proširimo mrežu lokalnih ombudsmana. Obišli smo lokalne samouprave i upravne okruge koji nemaju ni jednog lokalnog ombudsmana. Bazirali smo se na Braničevski, Zlatiborski i Sremski okrug. Na Zlatiboru i u Rumi smo imali dve konferencije kojima su prisustvovali svi ombdusmani. Pozvali smo i predstavnike lokalnih samouprava s ciljem da im objasnimo šta to mi radimo, koje bi benefite imale opštine, a koje građani. Cilj nam je da građane upoznamo kako da što brže i jednostavnije zaštite svoja prava, a da uprave lokalnih samouprava da je ovo zajednički cilj ka većoj demokratizaciji društva i ostvarivanje praktičnog značenja „dobra uprava”. Treba napomenuti i da su na početku projekta svi ombudsmani imali obuku o javnom nastupu, odnosno kako se ponašati za govornicom ili na skupovima. Druga, možda ombudsmanima potrebnija, obuka ticala se rada sa posebno zahtevnim i agresivnim strankama, u smislu kako da se ponašamo tokom razgovora sa njima, kako da ih razuverimo da nisu uvek u pravu sa svojim zahtevima.

Krajnji cilj je da se donese Zakon o lokalnim ombudsmanima, odnosno da se zakonski reguliše obaveza da svaka lokalna samouprava ima svog ombudsmana.

Da li su predstavnici lokalnih samouprava koje ste obišli tokom projekta pokazali zainteresovanost za lokalnim ombudsmanima?

Nakon posete Požarevcu u decembru, početkom marta ove godine na njihov zahtev smo ponovo održali sastanak i uputili ih u proceduru donošenja odluke o ombudsmanu i načinu njegovog izbora.

Očekujemo da će ovaj grad na nekoj od narednih sednica skupštine izabrati svog ombudsmana. Razgovarali smo i sa predstavnicima Kosjerića i Šida i oni su iskazali veliku želju da se i u ovim gradovima izabere ombudsman.

Neki od njih su izrazili zainteresovanost za izbor ombudsmana po modelu kakav postoji u Nišu i Kragujevcu, gde na osnovu međuopštinske saradnje između ovih gradova i opština u njihovoj neposrednoj blizini ombudsmani iz ova dva grada obavljaju funkciju u tom opštinama.

Da li je razmatrana mogućnost da lokalne ombudsmane dobiju i sve beogradske opštine?

Od 17 opština koje su u sastavu Grada Beograda, samo pet (Stari grad, Savski venac, Vračar, Voždovac i Rakovica) imaju svoje ombudsmane. Od početka ove godine smo obavili razgovore sa predsednicima opština Palilula, Mladenovac, Sopot i Surčin i oni su pokazali zainteresovanost za imenovanje ombudsmana.

U kojim slučajevima mogu da pomognu lokalni ombudsmani?

Pokušavamo da budemo most između lokalnih samouprava i građana, između propisa i svakodnevnog života i rešavanja tih problema, gde demokratija i ljudska prava prestaju da budu priče, već opipljiva stvarnost. Najčešće pritužbe koje dobijamo od građana odnose se na plaćanje komunalnih usluga, socijalni problemi, poveravanje dece na starateljstvo, nasilje u školi i u porodicama, nelegalna gradnja, nasilje u školi i porodici, buka i radno vreme ugostiteljskih objekata, nepropisno parkiranje... Mi nemamo pravo da poništimo ili promenimo rešenje kada konstatujemo da je došlo do pogrešne primene ili neprimene odgovarajućeg propisa, ali imamo pravo da damo mišljenje, a onda i preporuku u kojoj ukazujemo kontrolisanom organu kako bi trebalo da postupi. Oni su dužni u roku od mesec dana da nas obaveste da li su postupili po našim preporukama. Ako to nisu uradili, moraju da navedu razloge za to.