Evrop­ski strah od „da­na po­sle"

Evro­pa po­či­nje sve ubr­za­ni­je da gu­bi sop­stve­ni iden­ti­tet. Ofan­ziv­na tak­ti­ka ko­ri­šće­na ve­ko­vi­ma u glo­bal­noj utak­mi­ci na­ro­da, ko­ja je či­ni­la da ov­da­šnja ci­vi­li­za­ci­ja uve­li­ko pred­nja­či nad dru­gim, iz na­pa­dač­ke pre­šla je u – od­bram­be­nu. Ne bez raz­lo­ga. Vi­dlji­va zbu­nje­nost svih onih ko­ji u 21. ve­ku po­ku­ša­va­ju da vo­de ov­da­šnju po­li­ti­ku ja­sno uno­si ne­si­gur­nost, pa i pa­ni­ku. 

Ze­mlje na­šeg kon­ti­nen­ta do­ve­le su se­be u si­tu­a­ci­ju da ne zna­ju na ko­ju stra­nu da se okre­nu. Ru­si­ja s is­to­ka sve je moć­ni­ja, Ame­ri­ka sa za­pa­da sve ne­za­in­te­re­so­va­ni­ja. Oni ko­ji tre­nut­no vo­de za­pad­ni deo na­šeg kon­ti­nen­ta kao da su se od­vi­kli od raz­mi­šlja­nja, pre­pu­sti­li se do­ga­đa­ji­ma, opu­sti­li... Osam de­ce­ni­ja po­kro­vi­telj­stva SAD is­to­pi­lo se, a sop­stve­ni put kao da je za­bo­ra­vljen. 

Ni­je sto­ga neo­bič­no što je već i sa­ma na­ja­va pro­sla­ve Da­na po­be­de u Mo­skvi (9. ma­ja) me­đu ne­ke Evro­plja­ne une­la vid­nu ner­vo­zu. Na­i­me, mno­gi kao da su pre­ko no­ći shva­ti­li da su se uspa­va­li, ube­đe­ni da su okon­ča­njem ra­to­va iz pro­šlog ve­ka za­vr­ši­li sav po­sao. Iako, objek­tiv­no, ni­jed­na od ne­is­toč­nih ze­ma­lja ni­kad ni­je mo­gla, u pra­vom smi­slu te re­či, za se­be da ka­že da je iz su­ko­ba pro­tiv na­ci­zma iza­šla kao sa­mo­stal­na si­la po­bed­ni­ca. Čak ni En­gle­ska. 

Ali ono što je pri­ka­za­no na Cr­ve­nom tr­gu u Mo­skvi, i po­red vid­nog po­ku­ša­ja uno­še­nja za­bu­ne od stra­ne za­pad­nih me­di­ja, te­ško da je sa so­bom no­si­lo pret­nju. Na­pro­tiv. Oruž­je, pa i ono za iz­lo­žbu, osta­lo je u so­ška­ma. Ipak, po­ru­ka ni­je shva­će­na na pra­vi na­čin. Svet­ski me­di­ji vi­še su se tru­di­li da po­ka­žu ono što je u gla­va­ma nji­ho­vih ured­ni­ka, ne­go sve­ča­ni de­fi­le ve­te­ra­na iz Dru­gog svet­skog (Otadž­bin­skog) ra­ta. Snim­ci sa bo­ji­šta u Don­ba­su ima­li su za­da­tak da pri­ka­žu at­mos­fe­ru su­ko­ba ko­ji ne je­nja­va, ume­sto da ape­lu­ju na mir. 

U ta­kvu Evro­pu tre­ba­lo bi da uđe i Sr­bi­ja. Da za­bo­ra­vi sop­stve­nu pro­šlost, po­lo­žaj i da pri­svo­ji tu­đu bu­duć­nost. Ali, ova ze­mlja (u okvi­ru ne­ka­da­šnje SFR Ju­go­sla­vi­je) po sve­mu je jed­na od po­bed­ni­ca ra­ta pro­tiv ne­mač­kog na­ci­zma. Iako je u toj bor­bi ima­la ne­se­bič­nu po­moć ta­da­šnjeg So­vjet­skog Sa­ve­za. Na­i­me, ni­je­dan oslo­bo­di­lač­ki po­kret u oku­pi­ra­noj Evro­pi, ka­da se u ob­zir uzmu i Ita­li­ja i Fran­cu­ska, ni­je imao ta­kvu broj­nost kao ju­go­slo­ven­ski. To­ga su na Za­pa­du vr­lo do­bro sve­sni. Ali i to­ga da je sla­va ju­go­slo­ven­skih po­bed­ni­ka da­le­ko upe­ča­tlji­vi­ja od ži­ga po­ra­za ko­ji no­se nji­ho­ve zva­nič­ne voj­ske. 

U me­đu­vre­me­nu, pro­hu­ja­le su de­ce­ni­je, mir ko­ji su do­ne­li So­vjet­ski Sa­vez sa is­to­ka i voj­ska SAD sa za­pa­da, po­sled­nje je što je Evro­pi u ovom tre­nut­ku po­treb­no. Bi­ro­kra­ti­ji iz Bri­se­la za op­sta­nak je po­tre­ban – ha­os. Bez ob­zi­ra na to da li u Ukra­ji­ni, u Bo­sni, na Ko­so­vu, u Mol­da­vi­ji, na Bli­skom is­to­ku… Neo­p­hod­no je skre­nu­ti pa­žnju na ono što je lo­še da se ne bi vi­de­lo ono što ne va­lja. Sve po ma­tri­ci: „Si­tu­a­ci­ja je lo­ša, ali se – po­gor­ša­va.” 

Pro­pa­gan­da je uze­la ma­ha. Po­je­di­ni evrop­ski zva­nič­ni­ci da­li su se­bi pra­vo da sa­mo­stal­no i tu­ma­če po­li­ti­ku ce­le uni­je, da kro­je od­no­se na kon­ti­nen­tu, iz­da­ju na­re­đe­nja, pre­te… Ka­ja Ka­las, še­fi­ca di­plo­ma­ti­je EU, sa­mo­volj­no je se­bi pri­svo­ji­la pra­vo da se pro­mo­vi­še za pre­go­va­ra­ča u mi­rov­nom pro­ce­su iz­me­đu Mo­skve i Ki­je­va. Slič­ne pre­ro­ga­ti­ve se­bi su da­li i ne­ki dru­gi, uklju­ču­ju­ći i Kri­sti­ja­na Šmi­ta u Bo­sni. 

Sve po­me­nu­to ja­sno uka­zu­je na to da se na za­pad­nom de­lu na­šeg kon­ti­nen­ta vi­še ne zna „ko pi­je, a ko pla­ća”. Vid­no dis­tan­ci­ra­nje SAD od ov­da­šnjih zbi­va­nja, uzro­ko­va­no pre­vas­hod­no sve ja­čim uti­ca­jem Ru­si­je, Ki­ne, In­di­je, Tur­ske, pa i Ira­na, osta­vi­lo je Evro­plja­ne u po­li­tič­kom va­ku­u­mu. Re­či ne­ka­da­šnjih pred­vod­ni­ka Lon­do­na, Pa­ri­za i Ber­li­na kao da se od­bi­ja­ju o zi­do­ve ću­ta­nja ma­njih igra­ča. U ta­kvim okol­no­sti­ma već je i na­ja­va pro­sla­ve okon­ča­nja Dru­gog svet­skog ra­ta une­la vid­nu pa­ni­ku u „bri­sel­ske du­še”. 

Ni­je sto­ga čud­no što evrop­ski pro­stor po­no­vo po­sta­je po­lje raz­mi­ri­ca. Ne­ki čak po­zi­va­ju na ja­ča­nje sop­stve­nih ar­mi­ja, na po­vra­tak voj­ne oba­ve­ze, ku­po­vi­nu pre­sku­pog na­o­ru­ža­nja, „uvo­đe­nje re­da”, pa i kon­tro­li­sa­nje sta­nja u dru­štvu. Jer, Sta­ri kon­ti­nent je ve­ko­vi­ma bio po­zor­ni­ca me­đu­sob­nih tr­ve­nja i su­ko­ba na­ro­da ko­ji ga na­sta­nju­ju. Po­vo­di za ne­tr­pe­lji­vost na­la­že­ni su po mno­gim osno­va­ma: od re­li­gij­skih, na­ci­o­nal­nih, eko­nom­skih, pa do onih ko­je mo­že­mo po sve­mu sme­sti­ti u ka­te­go­ri­ju – ide­o­lo­ških. Ne­ka­da je u sve­mu bi­lo pre­pli­ta­nja, ne­ka­da ne­dvo­smi­sle­ne na­me­re da se pot­pu­no eli­mi­ni­šu dru­gi na­ro­di, nji­ho­vi obi­ča­ji, se­ća­nja… I Ru­si­ja, bi­lo car­ska, bi­lo so­vjet­ska, bi­la je i deo i žr­tva tog pro­ce­sa.

Ali da­nas, taj isti svet je su­o­čen s pro­tiv­ni­kom či­ji su ko­re­ni ne­gde dru­go, na dru­gim kon­ti­nen­ti­ma, pod „dru­gim sun­cem” i ko­ji ne raz­mi­šlja na na­čin pri­la­go­đen evrop­skom. Pa i kao ta­kav ni­je spre­man da se la­ti oruž­ja ne bi li ostva­rio že­lje­no. Na­pro­tiv, svoj put pro­bi­ja sa­mom či­nje­ni­com da je ov­de – neo­p­ho­dan. Ose­ćaj evro­pej­stva, nad­mo­ći, ko­ji nas je dr­žao ve­ko­vi­ma, ne­mi­nov­no se gu­bi pred na­le­tom pri­do­šlih, nji­ho­vog ne­for­mal­nog shva­ta­nja sop­stve­nog po­lo­ža­ja, bez­u­spe­šnih po­ku­ša­ja uta­pa­nja u na­čin raz­mi­šlja­nja do­ma­ći­na i nor­me po­na­ša­nja uko­re­nje­ne to­kom ve­ko­va „be­le nad­mo­ći”. Bar one ka­kvom smo je mi sa­mi vi­de­li i tu­ma­či­li. 

Ume­sto da se pri­la­go­de ne­mi­nov­nom otva­ra­nju sve­ta, Evro­plja­ni su se za­gli­bi­li u me­đu­sob­nim ani­mo­zi­te­ti­ma. Pod­lo­gu za su­ko­be pro­na­šli su upra­vo u ono­me što su sa­mi ini­ci­ra­li u vre­me­ni­ma ve­li­kih osva­ja­nja, a to je ne­za­dr­živ uti­caj dru­gih kul­tu­ra. Ukrat­ko, po­če­li su da gu­be kon­tro­lu nad sop­stve­nim ži­vo­ti­ma. Ta­las iz­be­gli­ca ko­ji je u pro­te­klim de­ce­ni­ja­ma za­plju­snuo naš pro­stor bio je, is­po­sta­vi­lo se, opo­mi­nju­ći. 

Ve­ra u za­jed­ni­štvo, oli­če­no u Evrop­skoj uni­ji, po­če­la je ubr­za­no da se to­pi. Dr­ža­ve su de­lo­va­le ne­sprem­no, iz­gu­bljen je ose­ćaj kon­tro­le, za­jed­nič­ke in­sti­tu­ci­je po­ka­za­le su svu svo­ju ne­e­fi­ka­snost. U du­še obič­nih gra­đa­na use­lio se strah od bu­du­ćeg. Za­tva­ra­nje u sop­stve­ne dr­žav­ne gra­ni­ce po­ka­za­lo se kao je­di­no re­še­nje. Ba­rem za sa­da.

U ne­do­stat­ku istin­ske vi­zi­je bi­ro­kra­ti­ja iz Bri­se­la se okre­nu­la se­bi, pre­u­zi­ma­ju­ći pre­ro­ga­ti­ve ko­ji su ne­kad pri­pa­da­li is­klju­či­vo vla­da­ri­ma. Na­sled­nim, ili bi­ra­nim od na­ro­da. Sve to ne­mi­nov­no je iza­zva­lo tr­ve­nja, pa i otvo­re­na ne­sla­ga­nja. Evro­pa je iz­gu­bi­la spolj­ne pro­tiv­ni­ke, ali se za­to sa­ma uple­la u unu­tra­šnje raz­mi­ri­ce.

Ni­šta od ono­ga što se de­ša­va­lo u vre­me­ni­ma na­se­lja­va­nja se­ver­no­a­me­rič­kog kon­ti­nen­ta, pa i dru­gih, ni na ko­ji na­čin ni­je uka­zi­va­lo na mo­guć­nost da bi se i na­ši pro­sto­ri mo­gli na­ći na uda­ru dru­gih ci­vi­li­za­ci­ja. Su­per­i­or­nost je gre­ja­la du­še Evro­plja­na. Uosta­lom, mi smo bi­li taj „ci­vi­li­zo­va­ni svet”. I ni­ko dru­gi.

A „dan po­sle” sve je bli­že. 
 

*No­vi­nar „Po­li­ti­ke” u pen­zi­ji