O ratovima ima ko da piše

Kan – Konačno je viđen novi film slavodobitničkog ruskog reditelja Andreja Zvjaginceva („Jelena”, „Povratak”, „Levijatan”, „Bez ljubavi”...), koji poslednje tri godine živi i stvara u egzilu. Reč je o „Minotauru”, inteligentno sročenoj dubinski snažnoj priči u kojoj se rat u Ukrajini reflektuje u pozadini svakodnevice u životima likova i njihovog okruženja.

U atmosferi neizvesnosti, nelagode u svakodnevnom funkcionisanju i nadolazećeg straha od moguće vojne mobilizacije kod svih zaposlenih, Zvjagincev se fokusira na bivstvovanje dobrostojećeg Gleba – vlasnika i direktora privatne kompanije u malom ruskom gradu, njegovu suprugu Galinu, ispostavlja se, nevernu ženu, koja hladnoću bračnog odnosa i doma „leči” toplinom tuđeg zagrljaja, i njihovog sina školarca – to fino vaspitano i lepo dete. U 2022. godini, u koju je smeštena radnja filma, Zvjagincev naizgled distancirano, vizuelno čak hladno oslikava njihov život, njima bliske ljude i svoje sunarodnike kojima se stvarnost preokreće naglavačke početkom te „specijalne operacije”, kako to zovu Rusi, ili „invazije na Ukrajinu”, kako to nazivaju zapadnjaci. Neki od Glebovih zaposlenih migriraju na Zapad, druge regrutuje Vlada i šalje u rat i sve to dovodi njegovu kompaniju u opasnost, ali je autorova igra takva da se kroz porodičnu i ličnu dimenziju ljubavnog trougla geopolitičke i radne tenzije prelivaju i eskaliraju nasiljem frustriranog glavnog junaka. I tu je njegov „Minotaur” direktno inspirisan Šabrolovim filmom „Neverna žena”, s tim što joj Zvjagincev pridodaje snažnu političku konotaciju, metaforički sve to nazvavši po mitološkoj figuri Minotaura i aludirajući na čudovište koje pritajeno leži u svakome od nas dok ga nešto iznenada ne probudi. I naravno da je počinjen zločin ostao bez kazne u ovom filmu. U ratnom okruženju jedan više nestali ljudski život ne znači toliko mnogo...

Legendarni i obožavani španski reditelj Pedro Almodovar doneo je u takmičenje svoj „Gorki Božić”, film koji u podnaslovu naziva, jer tako smatra, „Autofikcijom”, što i ima logike s obzirom na to da u njemu priča o ostarelom kultnom filmskom stvaraocu koji se nalazi usred kreativne krize i bori sam sa sobom da izgradi likove, njihove sudbine i dijaloge i na papir stavi sve što bi moglo da učini njegov naredni film dobrim i poželjnim. Taj Almodovarov glavni junak je Raul, koji inspiraciju crpi iz tragičnog događaja u životu njegove najbliskije saradnice. Malo po malo Raul zamišlja i stvara Elsu – filmsku autorku usred pisanja scenarija, čije putovanje počinje da odražava njegovo sopstveno. I tako u ovom novom tipičnom almodovarovskom koloritu i emotivnom prazniku, dva filmska stvaraoca (stvarni i fiktivni) postaju dve strane istog lika, u igri ogledala gde sirova iskrenost autofikcije otkriva koliko i uništava. Još jedan lep i drag Almodovarov film.

U glavnom takmičarskom programu brojčano dominantni filmovi francuske produkcije tematski se uglavnom bave svojom ratnom prošlošću i godinama nemačke okupacije i kolaboracionalističke lokalne vladavine, izvlačeći u prvi plan pripadnike francuskog Pokreta otpora i njihovo junaštvo. Zanimljivo, ali francuski film „Mulren” je režirao mađarski reditelj Laslo Nemeš („Saulov sin”, „Siroče”), a priča je o herojskom liku vođe otpora Žana Mulena, važne istorijske ličnosti koja je 1943. bila uhapšena u Lionu dok je pokušavala da ujednini različite frakcije u ovom tajnom pokretu. Stamen i snažan, liderski lik Mulena, koji je, da je ostao živ, bio viđen za predsednika oslobođene Francuske, pre nego li general De Gol, u ovom filmu igra Žil Leluš, dok je u liku šefa lionskog Gestapoa Klausu Barbiju izvanredni nemački glumac Lars Ajdinger. Mulen je uvučen u bitku protiv Barbijeve manipulacije i brutalnosti, a Nemeš od svega toga ne tvori tipični biografski film, već snažnu psihološku dramu o binarnosti dobra i zla koji koegzistiraju u ljudskim bićima i društvu, konektujući svoj film sa današnjicom.

U godine višijevske vlade smeštena je i radnja „Čovek svog vremena” (francuski naziv je „Naše spasenje”) scenariste i reditelja Emanuela Mara, koji pripoveda najvećim delom istinitu priču o svom dedi i njegovom iskustvu. Anri Mar bez novca, otuđen od porodice i noseći primerke svog samoizdatog manifesta „Naše spasenje”, stiže u Viši, dok se autoritarni režim učvršćuje, potpuno odlučan da obezbedi ono što smatra svojim pravom mestom u novoj administraciji. U svojim delima Anri iznosi svoja patriotska uverenja i svoju inženjersku metodologiju efikasnosti iznad svega tvrdeći da želi da pomogne u spasavanju Francuske nakon poraza i on čini sve što je potrebno da bi ostao koristan, služeći mehanizmima novog poretka sa sve većom veštinom.

Belgijski Francuz Lukas u filmu „Kukavica” radnje smeštene pred kraj Prvog svetskog rata pred gledaoce donosi neočekivano nežan, po žanru, ratni film. Pjer, vojnik koji je tek stigao na front, željan je da se dokaže, iza linije fronta upoznaje Fransisa, koji odlučuje da podigne raspoloženje svojih drugova tako što će organizovati pozorišnu predstavu. Dok nasilje traje, obojica pokušavaju da pronađu načine da pobegnu od surovosti i krvi rata, makar i na trenutak, iako u njima i oko njih vlada strah. Ne toliko strah od smrti, već strah da se ne bude kukavica u ratu... Dontov film je takođe među onima koji zavređuju neku od nagrada.

U prošlost je uronjen i film „Čovek koga volim” američkog nezavisnog autora Ajre Saksa sa izvanrednim Ramijem Malikom u glavnoj ulozi. Ali ta prošlost i nije toliko davna. Reč je o osamdesetim godinama prošlog veka, kada je Njujork bio u svojoj najživopisnijoj eri slobodnog umetničkog i ličnog života, ali i pojave „side”, koja će desetkovati mnoge umetnike. Saksov film prati Džimija Džordža (Malik), umetnika performansa iz centra grada i pripadnika gej populacije, u izvanrednom trenutku između njegove teške bolesti i nadolazeće smrti, u trenucima kada su sva lepota i ljubav ipak moguće. Nežan i dirljiv film o ljubavi, prijateljstvu i posvećenosti umetnosti...