Od gubljenja vremena u tišini do povratka u svet zvuka

Kada se osvrnem na svoj život pre kohlearnog implantata, jasno se sećam koliko mi je tišina teško padala svakog dana. Stalno sam razmišljala o tome koliko sam se ceo život borila da se adaptiram u čujući svet, uz slušni aparat i uz pomoć čitanja sa usana, kako bih imala koliko toliko pristojnu svakodnevicu, pre svega u komunikaciji.

Učila sam redovnu osnovnu školu, u koju sam došla sa znanjem srpskohrvatskog jezika, pa sam često imala zadirkivanja od strane dece jer sam „čudno” govorila. Trebalo mi je vremena da naučim da govorim onako kako se govori u mom okruženju, na srpskom jeziku. Zbog tog instinkta da „preživim” naučila sam, odnosno usavršila čitanje sa usana, kako bih mogla da pratim sve što se dešava oko mene, da ispratim šta učiteljica ili nastavnik govore, kao i šta drugari i drugarice odgovaraju. Maksimalno sam se trudila da što manje stvari propustim. Odmalena sam imala svest da veliki deo informacija zapravo ne čujem i da mi je potrebno mnogo više vremena da ih obradim, a još više da odgovorim ili razumem ono što mi je rečeno. Toliki trud je bio potreban da naučim lekcije napamet, samo da bih prošla razred po razred.

Činjenica je da sam tada imala vrlo ograničen fond reči koje sam razumela, a u to vreme nije postojao ni „gugl” ni „čet dži-pi-ti” da mi u kratkim crtama objasni značenje reči, niti razlike između pojmova poput „pametan”, „načitan” ili „obrazovan”, iako imaju deo sličnog značenja. Taj isti trud nastavila sam i kasnije, kroz srednju školu u redovnom sistemu, pa i na poslu, u velikom kolektivu.

Danas često primetim još jednu stvar koja mi je ranije bila potpuno nevidljiva. Bez kohlearnog implantata više ne mogu da čitam sa usana kao pre. Nekada je to bio moj glavni alat za komunikaciju, a sada je sluh ono što sve nosi. Moja najbolja drugarica iz osnovne škole mi to najbolje pokazuje u praksi. Ona me i dalje, iz navike, ponekad „priča bez glasa”, a ja joj sada kažem da ne mogu da je pratim kao ranije. I onda se nasmejemo, pa mi kaže: „Stavi taj procesor, nervira me što me ne čuješ.„

Iako sam po struci poslastičar, naučila sam rad na računaru, koji je postao moja velika ljubav. Zaista verujem da mnogi ljudi nemaju svest o tome koliko zapravo mogu da postignu u životu, na različitim poljima. Bilo je primera da mi kažu da ne mogu da igram košarku jer „kako ću da čujem pištaljku”, da ne mogu da vozim auto jer „kako ću da čujem sirenu”, ili da mi nema smisla da imam računar jer, zaboga, ne znam engleski jezik i kako ću ga uopšte koristiti. A vreme je pokazalo da i te kako mogu sve.

Na kraju tog mog puta punog malih svakodnevnih pobeda, dogodilo se nešto što je sve promenilo. Sluh mi se potpuno ugasio i nastupila je potpuna tišina. U tom trenutku bila sam očajna. Ne samo zbog toga što sam izgubila sluh, već i zbog svega što je to značilo za moj život, za moj identitet, za sve što sam do tada izgradila. Poslednja informacija koju sam tada imala bila je da se kohlearni implantat preko RFZO-a ugrađuje do 26. godine. A ja sam tada imala punih 40 godina. Život me je naučio, zbog oštećenog sluha, da uvek pitam više puta, kako ne bi dolazilo do situacija „nisi dobro čula” ili „pogrešno si razumela”.

Morala sam da kopam po internetu da bih videla kako sada stoje stvari u Srbiji kada je u pitanju kohlearna implantacija. Imala sam neverovatnu sreću da sam naišla na forum o kohlearnim implantatima i da je jedna devojka pisala o svojoj operaciji, svega dan ili dva nakon zahvata. Kontaktirala sam je i zamolila za informacije. Rekla mi je da pokušam i da joj se čini da više ne postoji starosna granica za ugradnju kohlearnog implantata. Bez previše razmišljanja pokrenula sam celu proceduru. Odlučila sam da ugradim implantat jer sam smatrala da gore od stanja u kojem sam bila ne može biti. Hvala bogu, bila sam savršen kandidat za ugradnju kohlearnog implantata i samo je trebalo da sačekam termin za operaciju.

Punih osam meseci sam čekala da dođem na red. Samu operaciju sam, mogu reći, „lako” podnela, koliko se to uopšte može reći za operaciju. Zvuk koji sam pamtila preko slušnog aparata i zvuk preko kohlearnog implantata su bukvalno dva različita sveta.

Smanjila mi se anksioznost i postala sam sigurnija u sebe.

Moj jedini motiv je da deca i svi koji imaju problem sa sluhom ne gube vreme u tišini, ni sekundu, već da što pre pronađu put nazad u svet zvuka i nastave dalje. Želim da ceo svet zna šta je kohlearni implantat. Meni je vratio sreću, osmeh na lice, dao mi novu snagu i neku vrstu „injekcije za rast”. Vratio mi je dostojanstvo, kontrolu nad sopstvenim životom i veru da mogu sve što zamislim. Čak i da naučim engleski jezik.

Kada se danas osvrnem, ne mogu da verujem da sam uspela da osnujem organizaciju osoba sa kohlearnim implantatom, da organizujem događaj na kom je bilo preko 170 ljudi i dece, mladih i odraslih i da je to bio događaj koji je svima ostao u sećanju po emociji i povezanosti.

Mogla sam da odustanem, da se povučem i da prihvatim život u kome bi drugi odlučivali umesto mene. Ali znam da bih tada iznutra venula, a mislim da nema ničeg težeg od toga. Zato danas kažem: slušajte sebe. Danas sam i ambasador MED-EL-a, kompanije iz Austrije koja proizvodi moj kohlearni implantat. Nedavno sam bila u Insbruku, gde sam imala priliku da vidim fabriku i učestvujem na radionicama, kako bih bolje razumela ceo proces proizvodnje i način funkcionisanja ovog medicinskog uređaja. I moram da kažem, to je ozbiljan i kompleksan proces, mnogo veći nego što ljudi obično zamišljaju. Želim da se borim da svako ima mogućnost da mu to pomagalo bude dostupno i obezbeđeno u svakom trenutku. Posebno zato što je trenutno problem to što se preko RFZO-a novi procesor može dobiti tek nakon sedam godina, što je za jedan elektronski uređaj veoma dug period. Cena novog uređaja je oko 28.000 evra, a rezervni delovi su izuzetno skupi, pa se svaki korisnik mora snalaziti sam. Zbog toga se sada borim da se obezbedi sve što je potrebno, kako nijedan korisnik kohlearnog implantata ne bi ni u jednom trenutku bio u tišini.