Neuspela država Crna Gora

Večerašnjim koncertom Rikija Martina Crna Gora će obeležiti 20 godina nezavisnosti. Pevač koji je poslednju pesmu ispevao pre nego što je ova država nastala, koji se poslednjih 20 godina pominje ne po hitovima već pikanterijama iz ličnog života, čini se zaista je dostojan jubileja države Montenegro, države koju poslednjih meseci personifikuju porno snimci iz ministarskih kabineta.  

Za samo jedan dan, tog 21. maja 2006, na poharanom referendumu anulirana je vekovna žrtva i prolivena krv, koje su Crnogorci u epskim bojevima vodili za slobodu srpstva. "Pred šator ću stražarit' kralju, zar mi Danil stric ne reče, spoji li se ikad srpstvo i jedinstvo svoje steče" - pisao je u stihu vreme crnogorske slave kralj i knjaz Nikola Prvi Petrović. Manjina korumpiranih i zavedenih propagandom finansiranom švercom cigareta i međunarodnim kriminalom, zajedno sa potomcima onih koji su na Martinićima, Krusima, Fundini, Grahovcu i Vučjem Dolu kidisali da satru Crnu Goru i njenu slobodu, uspeli su ono što nije za rukom pošlo turskim pašama i vezirima, austorugarskim i italijanskoim okupatorima.

Referendumsku kampanju izneli su na parolama i floskulama da se "sami pitamo u svojoj kući" i da se o "Crnoj Gori ne odlučuje u Beogradu". Koliko se "pitamo" najbolje smo videli već u oktobru 2008, kada je vlada Mila Đukanovića priznala nezavisnost lažne države Kosovo. Po priznanju njenog tadašnjeg potpredsednika i kasnijeg premijera Duška Markovića tzv. Kosovo je priznato protivno volji 80% građana Crne Gore. Zatim su usledile sankcije Ruskoj Federaciji 2014, koje zbog evropskih integracija ni danas ne bi bili u obavezi da formalno uvedemo, pa uvlačenje u NATO pakt bez referenduma. Prema anketi javnog servisa RTCG u februaru 2022. čak 86% građana Crne Gore izjasnilo se protiv sankcija Rusiji.

Ove poražavajuće činjenice, nekadašnje pristalice zajedničke države uvaljene pre par godina u fotelje pokušavaju da relativizuju floskulama "mi smo mali, kolonija, šaka jada, moramo". Tu istine ima, ali objašnjenja nema zašto se u odnosu prema Srbiji Crna Gora postavlja kao Hrvatska i Albanija, a recimo ne kao Rumunija i Grčka, odnosno zašto prema Rusiji u međunarodnim organizacijama nastupamo kao "baltički tigrovi" Litvanija, Letonija i Estonija, a ne kao Slovačka i Mađarska. Nema tih floskula i relativizacije koje mogu opravdati učešće crnogorskih vojnika u misijama EU i NATO podrške Ukrajini, odnosno glasanja za prijem tzv. države Kosovo u UNESKO I Interpol, i tako redom do podrške rezoluciji UN kojom se konstatuje „genocid“ u Srebrenici.

Nebrojene akte otvorenog neprijateljstva Crne Gore prema Rusiji i Srbiji, koji spadaju u najsramnjije stranice njene istorije, bivše i sadašnje političke elite u Podgorici kamufliraju devizom „napad je najbolja odbrana“. Sveprisutan je narativ, bez ijednog dokaza, da Rusija vodi nekakav hibridni rat protiv Crne Gore, a da većeg neprijatelja od Aleksandra Vučića nemamo. Svaka izgovorena reč predsednika Srbije povod je da danima traje histerija i haranga medija koje osnovala i finasirala Milova mafija, medija koji kontroliše klan tzv. Druge familije, koji se sa Đukanovićem nakon poharanog referenduma razišao oko podele plena i uticaja, ali i brojni javno angažovani pojedinci koji za sebe kažu da su Srbi. Gle čuda, lideri sva tri klana bili su pristuni na sinoćnjem Spajićevom prijemu.  

Ma koliko retorika i gebelskovska propaganda bila uporna i sveprisutna, svima koji su elementarno sačuvali zdrav razum jasno je da je Crna Gora ta koja vodi neprijateljsku politiku, aktivno učestvuje u ratu protiv Rusije, podržava rasparčavanje Srbije i glasa za bukvalno sve antisrpske rezolucije u međunarodnim organizacijama. Crna Gora, a ne dve države koje su nam tokom vekova istorije bile najbliže.  

Uhljebljeni će reći da je danas u Crnoj Gori situacija drugačija, jer su Srbi u vlasti. Međutim i pre 10 ravno godina u vladi Mila Đukanovića bilo je Srba, recimo ministar policije bio je Goran Danilović. Na 10. godišnjicu nezavisnosti Danilović je sa mnogo pompe i neskrivene lične radosti primao Miroslava Lajčaka i Františeka Lipku, predstavnike EU koji su verifikovali referendumsku poharu. Na prijemu smo sinoć videli smo predsednika skupštine Andriju Mandića sa Milom Đukanovićem, Duškom Markovićem, raspopom Mirašem Dedejićem i neizbežnim Lajčakom, koji uprkos nedavno potvrđenim vezama sa Džefrijem Epstinom i dalje slobodno putuje svetom.

Sa ispod 30.000 koliko je brojao crnogorski javni sektor 2006. broj zaposlenih je u današnje dane dostigao neverovatnih 78.000. Sve to kao da im nije dovoljno pa pored postojećih 33 resora u vladi spremaju se da izmisle i nove. Verovali ili ne Crna Gora bi uskoro mogla da dobije ministarstvo za vezu sa skupštinom, a pored živog ministra zdravlja, sprema se i potpredsednica za zdravstvo. Ionako preglomaznih pedestak hiljada u javnoj upravi koje je ostavio ražim Mila Đukanovića 2020. tzv. umesto da skrešu, oslobodici su povećali za neverovatnih 28.000. Crna Gora je danas svetski rekorder po broju zaposlenih u javnom sektoru. Prema zvaničnoj statistici crnogorski broj zasposlenih u javnom sektoru na 100.000 stanovnika čak 2,7 puta prevazilazi prosek EU.

Taj koeficijent 2,7 je ekvivalentan rastu zabeleženom tokom 20 godina crnogorske nezavisnosti. Ovo suštinski znači da na grbači onih koji rade živi 50.000 partijskih uhljeba bivšeg i sadašnjeg režima. Ovaj broj u praksi je veći jer hiljade, ako ne i desetine hiljada aktivista vladajućih partija u javnoj upravi i preduzećima angažovani su na privremenom radu po ugovoru o delu. Oni se u ovom statusu nalaze godinama i ne podležu zvaničnoj statistici zaposlenih.

U nezavisnoj Crnoj Gori država je ne samo najveći poslodavac, već i najbolji platiša. Prosečna zarada u državnoj upravi je za čak 50% veća je od zarade u proizvodnji, 1000 na prema 650 evra. Na 700 miliona evra državnog duga koliko nam je u nasleđe ostavila SRJ za prethodnih 20 godina dodate su preko 4 milijarde. Eto kako životari i opstaje država fenomem, u kojoj manjima radi, a većina parazitira na njenoj grbači. Spekulativni poslovi i stambena izgradnja još nekoliko narednih godina kamufliraće relativno podnošljiv procenat državnog duga u BDP-u. Kada te tendencije odmah posle 2030. splasnu,  Crna Gora će potonuti u bankrot i ekonomsku propast, Procenant BDP-a u javnom dugu će se za kratko vreme udvostučiti, ako ne i utrosturčiti. Tada neće biti važno jesi li Srbin, Crnogorac, Albanac, Bošnjak, ili partijski uhljeb.

Baš te 2006, dok su Milo Đukanović i Miroslav Lajkčak harali narodnu volju na referendumu, a Andrija Mandić bio kao protiv toga, Noam Čomski je objavio knjigu „Neuspele države“.  Ovo zanimljivo delo političke teorije pokušava da definiše pojam država de fakto protektorata SAD koje ne poštuju međunarodno pravo, volju vlastitih građana i umesto svojih strateških interesa ispunjavaju naloge spoljnih centara moći. Da su „Neuspele države“ napisane desetak godina ranije siguran sam da bi posebno poglavlje bilo posvećeno i nezavisnoj Crnoj Gori, državi koja ispunjava gotovo sve kriterijume da bude svrstana u takve.

Od zemlje junaka iz bajki, kako je crnogorse vojnike na Mojkovcu opisao austrougarski načelnik generalštaba Konrad fon Hencendorf, samo tri decenije vlasti Mila Đukanovića i njegovih naslednika bile su dovoljne da se Crna Gora prepoznaje po švercu, kriminalu, korupciji i porno snimcima iz ministarskih kabineta. Moralna propast neuspele države Crne Gore prethodnica je njenom izvesnom ekonomskom krahu, koji teško da će dočekati kraj  još jednog mandata triumvirata Milovih naslednika Spajić-Mandić-Bečić.