Kad je Srbija kriva za sve: stara balkanska navika traženja spoljnog krivca

Optužbe o „srpskom uticaju“ možda zvuče politički efektno, ali ostaje pitanje – mogu li se unutrašnji problemi jedne države rešavati tako što će se odgovornost prebacivati preko granice?

Na Balkanu postoji jedna politička konstanta koja opstaje bez obzira na izbore, ideologije i promene vlasti. Kad stvari krenu loše kod kuće, kada građani izgube poverenje u institucije, kada mladi masovno odlaze ili evropske integracije zapnu, gotovo po pravilu pojavljuje se potreba da se pronađe spoljašnji uzrok problema.

Ovog puta, prema lideru makedonskog SDSM-a Venku Filipčeu, među razlozima se pojavljuje i Srbija.

Filipče upozorava da Severna Makedonija ne sme dozvoliti da je „srpski i ruski uticaj odgurne od evropskog puta“. Ta izjava zvuči ozbiljno, gotovo dramatično. Sve to izgovorio je u makedonskoj prestonici, na skupu o putevima EU integracija

Međutim, ozbiljne optužbe traže ozbiljne argumente. Upravo tu nastaje problem.

Šta konkretno predstavlja taj srpski uticaj? Koje odluke Skoplja donosi Beograd? Koji evropski proces Srbija blokira Severnoj Makedoniji? Gde su činjenice koje bi pokazale da Srbija aktivno radi protiv evropske budućnosti svog južnog suseda?

Odgovora nema, jer činjenica, dokaza, inicijacija – nema.

Umesto toga, dobili smo nešto žto izgleda kao  politička formulacija dovoljno široka da može značiti gotovo sve i ništa. U balkanskoj politici takve formulacije nisu novost, one su se pokazale i kao opasnost i kao toksičnost koja sve okolo truje.  One imaju jednostavnu svrhu — prebacivanje fokusa sa domaćih problema na spoljne faktore, uz rizik da generišu dalje svađe.

A problemi Severne Makedonije nisu nastali u Beogradu.

Nije Srbija vodila unutrašnje političke sukobe u Severnoj Makedoniji, niti donosila odluke koje su izazivale podeli i  razočaranje dela javnosti.

Istina je da Balkan kao uostalom i taj Brisel i Evropa koju Filipče svim srcem želi. Imamo dugu istoriju međusobnih uticaja. Ima ih Srbija, ima ih Severna Makedonija, ima ih Mađarska, Turska, Nemačka, Rusija, Amerika i Evropska unija. Male države gotovo nikada ne žive u političkom vakuumu. Ali postoji razlika između saradnje, političkog uticaja i direktivnog upravljanja tuđom politikom.

Danas Srbija i Severna Makedonija imaju trgovinsku saradnju, infrastrukturne projekte i zajedničke interese. Mogu postojati političke razlike, mogu postojati različiti pogledi na međunarodna pitanja, ali pretvarati Srbiju u glavni razlog evropskih problema Skoplja deluje više kao politička poruka namenjena domaćoj publici nego kao ozbiljna geopolitička analiza.

Posebno je zanimljivo što se evropski put često predstavlja kao neka vrsta jednosmerne ulice na kojoj svaki zastoj mora imati spoljnog krivca. A iskustvo regiona govori drugačije.

Institucije, pravosuđe, ekonomija i poverenje građana ne grade se u ambasadama niti preko granice.

Kad se iz Skoplja zemaljskim putem ide u EU po pravilu se prolazi kroz Srbiju, A i ne mora, eto Grčka i Bugarska su isto iz porodice EU pa Makedonci njih ne vide kao smetnju. Ili vide a to ne pokazuju..

Možda je lakše Filipčetu da svali sve na Srbiju nego da odgovori na pitanje zašto mladi iz njegove države odlaze, zašto raste nepoverenje građana i zašto se evropska obećanja godinama sudaraju sa političkom stvarnošću.

Na Balkanu smo previše puta gledali istu predstavu, samo se menjaju imena „krivaca“.