Ben Gvir, aktivisti i politička magla

Svet se ovih dana podelio po poznatom obrascu. Jedni vide izraelskog ministra nacionalne bezbednosti Itamar Ben Gvira kao političara koji demonstrira čvrstinu države prema aktivistima koji pokušavaju da probiju blokadu Gaze. Drugi ga vide kao simbol poniženja, političke teatralnosti i zloupotrebe moći nad putnicima flotile.

Povod je video-snimak sa pritvorenim aktivistima flotile za Gazu, koji je izazvao talas međunarodnih reakcija i kritika. Kritikuju ga čelnici EU, Košta, Sančez, Kalas, napadaju ga propalestinski aktivisti i pokreti, brane ga zvaničnici Izraela i njemu skloni važni faktori...

Ali možda zanimljivije pitanje nije ko je u pravu. Možda je pitanje – šta nam se zapravo prikazuje i šta se od nas očekuje da vidimo?

Savremena politika već dugo ne funkcioniše samo kroz odluke, zakone i institucije. Ona funkcioniše kroz slike. Nekada su države gradile autoritet paradama, govorima i simbolima. Danas ga grade kroz kratke video-zapise, isečke od nekoliko sekundi i pažljivo režirane trenutke namenjene društvenim mrežama.

Tu nastaje problem. Slika je moćna zato što deluje neposredno. Deluje kao sama istina. Čovek vidi nekoliko sekundi snimka i stiče osećaj da zna čitavu priču. Ali kamera nikada ne prikazuje sve. Ona bira ugao, kadar i trenutak.

U ovom slučaju, jedni su videli demonstraciju državnog autoriteta, drugi poniženje pritvorenih ljudi. Evropski zvaničnici govorili su o neprihvatljivom tretmanu i dostojanstvu pritvorenih osoba, dok su pojedini izraelski političari branili bezbednosni pristup.

Međutim, postoji jedan širi obrazac koji prevazilazi Izrael, Palestinu ili Ben Gvira.

Danas političari sve češće ne pokušavaju da ubede protivnika. Oni pokušavaju da mobilišu sopstvenu publiku. Nije cilj promeniti mišljenje drugoj strani. Cilj je učvrstiti veru sopstvene strane.

Nije potrebno sakriti činjenice. Dovoljno je proizvesti toliko različitih tumačenja da građanin više ne zna kome da veruje.

To i predstavlja najveći paradoks našeg vremena: nikada nismo imali više informacija, a retko kada je bilo teže razaznati šta je suština.

Zato pitanje možda nije da li braniti ili osuđivati Ben Gvira. Mnogo važnije pitanje jeste koliko često svi postajemo publika u političkom pozorištu čiji scenario ne pišemo mi.

Jer kada politika postane predstava, najveća opasnost nije propaganda. Najveća opasnost je trenutak kada publika počne da veruje da gleda stvarnost, a zapravo posmatra pažljivo režiran kadar.

Čitava savremena politika, od Vašingtona do Tel Aviva, od Moskve do Brisela, poslednjih godina pokazuje da više nije dovoljno upravljati državom. Potrebno je upravljati percepcijom.

Zato je percepcija danas postala jedna od najvrednijih političkih valuta.