Upravljanje nuklearnim i radioaktivnim otpadom zahteva strogu kontrolu države

BEOGRAD - Nuklearni i radioatkivni otpad postao je ključna tema nakon ukidanja moratorijuma na izgradnju nuklearnih elektrana u Srbiji, a upravljanja takvim otpadom zahtevalo bi strogu kontrolu države i dodatno uređenje normativno-pravnog okvira koji bi detaljno regulisao sve faze upravljanja - od nastanka i transporta do skladištenja i trajnog odlaganja, rečeno je danas u Beogradu na Međunarodnom stručnom forumu: Otpad - bogatstvo koje bacamo.

Srbija bi, prema najavama, mogla do dobije prvu nuklearnu elektranu do 2040. godine čime bi se osigurao energetski suverenitet i čisti vazduh.

Docentkinja Pravnog fakulteta u Beogradu Maša Mišković ističe da problem nije samo donošenje propisa već i njihova primena u praksi, uključujući licenciranje, regulatorni i inspekcijski nadzor, kao i posebne strateške dokumente.

„Mi sada nemamo nuklearni otpad u užem smislu, jer nemamo istrošeno nuklearno gorivo, već radioaktivni otpad i po tom pitanju regulativa je prilično jasna, tojest detaljna", rekla je Miškovićeva.

Ona je podsetila da se Srbija već dve decenije bori sa lošim upravljanjem komunalnim otpadom na lokalnom nivou, zbog čega se često dovodi u pitanje sposobnost odlaganja potencijalog nuklearnog otpada.„To su često čuje od onih koji su protiv izgradnje nuklearnih elektrana, što jeste jedno sporno pitanje", objsčnila je Miškovićeva.

Međutim, kako navodi, država se ne bi susretala sa istim problemima u upravljanju nuklearnim i komunalnim otpadom na lokalnom nivou.„Za upravljanje komunalnim otpadom potrebna je koordinacija lokalnih samouprava i javno-komunalnih preduzeća, dok nuklearni otpad zahteva veliku ulogu države", kaže Miškovićeva.

Ona ističe da nuklearni otpad može da se koristi kao sirovina, dok se u suprotnom smatra radioaktivnim otpadom.

„Korišćenje takvog resursa je dugoročni plan koji mnoge države imaju radi postizanja takozvanog zatvorenog nuklearnog gorivnog ciklusa. Ako se nuklearni otpad ne koristi kao upotrebljiv resurs, može se proglasiti za radioaktivni otpad, pa se tu postavlja pitanje šta dalje sa tim. Jedno je skladištenje koje predstavlja u suštini privremeno čuvanje, drugo je odlaganje koje je trajno rešenje i primere takve prakse imamo Finskoj", navela je ona.

Direktor Instituta za nuklearne nauke Vinča Slavko Dimović kaže da je ukidanjem moratorijuma na izgradnju nuklearnih elektrana u Srbiji radioaktivni otpad postao pitanje svih pitanja.

„Svi se pitaju da li ćemo mi to da uvozimo, da li ćemo to da prodajemo. Međutim, samo su dve države na svetu faktički trajno rešile pitanje radioaktivnog otpada - Rusija i Finska", kaže Dimović.

Govoreći o istoriji nuklearnih incidenata, Dimović je naglasio da su se u svetu dogodila samo tri velika slučaja - Černobilj i Fukušima, koji su na skali opasnosti ocenjeni najvišom ocenom i strvo Tri milje.

On je objasnio da je reč o potpuno različitim tipovima reaktora i istorijsko-političkim okolnostima koje su dovele do tih incidenata.

Dimović je apelovao na domaću javnost da se ne vodi strahom, već da prati isključivo zvanična saopštenja nadležnih međunarodnih agencija.

Nuklearni otpad predstavlja radioaktivni materijal koji nastaje u nuklearnim elektranama, medicini, industriji i naučnim istraživanjima. Najveći deo otpada po količini čini nisko i srednje radioaktivni otpad, poput zaštitne opreme, alata i materijala iz bolnica i laboratorija, dok je visokoradioaktivni otpad uglavnom istrošeno nuklearno gorivo iz reaktora.

Opasnost radioaktivnog otpada ogleda se u zračenju koje se može emitovati veoma dugo - od nekoliko godina do više hiljada godina, u zavisnosti od vrste materijala.

Iz tih razloga, ovaj otpad se skladišti u specijalnim kontejnerima i objektima sa višestrukom zaštitom, kako ne bi došlo do zagađenja zemljišta, vode ili vazduha.

Prema podacima Međunarodne agencije za atomsku energiju u svetu se godišnje proizvede od 10.000 do 12.000 tona visokoradioaktivnog otpada, odnosno istrošenog nuklearnog goriva iz nuklearnih elektrana.

Kada se uračuna i nisko i srednje radioaktivni otpad iz medicine, industrije i istraživanja, ukupna količina radioaktivnog otpada u svetu meri se u milionima kubnih metara godišnje, ali je najveći deo tog otpada znatno manje opasan od istrošenog goriva.

Stručnjaci često ističu da je količina nuklearnog otpada relativno mala u poređenju sa otpadom iz termoelektrana na ugalj ili industrijskim hemijskim otpadom, ali da problem predstavlja njegova dugotrajna radioaktivnost i potreba za bezbednim skladištenjem tokom veoma dugog perioda.

Srbija nema nuklearne elektrane, ali poseduje radioaktivni otpad iz medicine, industrije i nekadašnjeg istraživačkog reaktora u Institut Vinča. Deo opasnog nuklearnog otpada iz Srbije prebačen je u Rusiju 2010. godine radi prerade i skladištenja.

Otpad je u poslednjih pet godina zvanično postao "sedmi svetski resurs", ravnopravan sa vazduhom, hranom ili mineralima.

Današnji forum organizovala je redakcija Energije Balkana uz institucionalnu podršku Instituta za nuklearne nauke Vinča.