Dani mrmota u srpskom parlamentu

Beskrajno ponavljanje floskula i istih priča, bez obzira na to šta je zadata tema, razmena najprizemnijih uvreda, uz mnogo vikanja – to je slika aktuelnog saziva Skupštine Srbije. Zakoni, koji se tiču svih nas, samo su uslov za sazivanje sednice, a raspravu o njima poslanici koriste za političko nadgornjavanje i slanje poruka, pre svega svojim istomišljenicima, kao i za pravljenje priloga za društvene mreže. Ima i onih malobrojnih koji savesno i temeljno analiziraju zakone i pokušavaju da svoje stavove ozbiljno iznesu, ali se njihov glas u atmosferi visokih decibela i „duhovitih” doskočica, nažalost, ne čuje.

Poslednja sednica srpskog parlamenta bila je primer rasprave u kojoj smo se naslušali svega pomenutog, a najmanje se pričalo o izmenama izbornih zakona.

Ovim zakonskim izmenama primenjuju se preporuke ODIHR-a, da bi se, tako kaže obrazloženje, unapredio naš izborni proces, što je bilo na dnevnom redu. Pet dana debate ličilo je, kako je u jednom trenutku rekao jedan poslanik, na dane mrmota. Ko je imao želju da svakog dana odgleda makar deo sednice, verovatno je brzo odustajao, misleći da je RTS počeo, osim serija, da reprizira i skupštinske sednice, naročito ako je „naletao” na diskusiju Radomira Lazovića (ZLF). Nisu ni drugi bili mnogo bolji, ali Lazović je prevazišao sebe – koliko god puta da je govorio, a, za razliku od nekih drugih, nije čitao napisani referat, gotovo u reč je ponavljao istu priču, koja uglavnom nije imala nikakve veze sa zakonima. I uvek je imao isti početak: „Kao što sam već rekao, za nas su ovi zakoni generalno neprihvatljivi, ovo su samo kozmetičke izmene.” I kraj je uvek bio isti: „Raspišite izbore.” Lazovićeve stranačke kolege skoro da su ga u reč „prepisale”. Bilo je tu priče o „krađi izbora”, „kukavicama koje ne smeju da raspišu izbore, jer znaju da im je došao kraj”...

Naprednjaci su uzvraćali istom merom, pričom o „nesrećnicima” koji hodaju po svetu i blate svoju zemlju, „jedina im je politika da idu u Brisel, Strazbur, Stokholm, Berlin, da kukaju i traže sankcije za Srbiju”. Naravno, nije izostala ni priča o „kukavcima” koji traže izbore, ali čim se pomene neki datum, krenu da kukaju kako im ne odgovara, hiljadu izgovora imaju, zato što „znaju da više neće sedeti u poslaničkim klupama”. Njih su, kako reče Milenko Jovanov, zbrisali „oni koje su do juče podržavali, oni koji nemaju ni ime, ni program, ništa, dakle pobedilo ih je ništa, eto takvi su”.

Robert Kozma (ZLF) bavio se Ruskom strankom i njenom ulogom „u izbornim manipulacijama”, pošto to nije „nikakva manjinska stranka”, to je „fantomska lista vlasti”. Predsednik Ruske stranke Slobodan Nikolić demantovao je optužbe „gospodina Koze”, na šta su svi opozicionari skočili s mesta zbog uvrede, predsednica parlamenta Ana Brnabić se izvinila što nije reagovala, jer nije čula, a onda izrekla opomenu Nikoliću zbog uvrede. Slobodan Janjić (SRCE), koji uredno Uglješu Mrdića (SNS) zove „gospodinom Smrdićem”, nikad nije dobio opomenu zbog toga, niti je bilo kome iz opozicije to zasmetalo. Naprotiv, ova „dosetka” bila im je baš zabavna. Jovanov je zamolio Brnabićevu da ima isti aršin i da reaguje i kad se „neka druga prezimena izvrću”. Usput, i „gospodin Koza” je bilo baš zabavno naprednjacima.

Bilo je mnogo „duhovitih” dosetki i uvreda s obe strane, a zanimljivo je da se opozicija baš bavila uticajem preporuka ODIHR-a koje se tiču izbornih lista manjinskih stranaka, ali, ako se izuzme Ahmedin Škrijelj (SDAS), mada ih to ič ne zanima. Za njih je to bila prilika da pričaju o „fantomskim listama”, koje će vlast da podmeće, a pre svega za „analizu” stanja u vladajućoj koaliciji i nastojanju da nekako izazovu razdor između Saveza vojvođanskih Mađara i SNS-a. No, sudeći po reakcijama SVM-a, zaludan posao su radili. No, valja pomenuti reakciju Zdravka Ponoša (SRCE) na odgovor iz SVM-a da je u koaliciji sve u najboljem redu i da će tako ostati.

Ponoš je kazao: „Ne brinem ja ni za SVM, ni za SNS, brinem za Srbiju. Drago mi je ako je među vama sve u redu, ali mislim da to što je među vama dobro, nije dobro za Srbiju, nažalost”. A mogao je Ponoš da ne kaže ništa, veliki bi to doprinos bio Srbiji za koju, kaže, brine. Teško da iko ko ne misli samo o sopstvenom interesu može da vidi kakvo bi dobro za Srbiju proizašlo iz loših odnosa između SVM-a i SNS-a, ili bilo koje druge stranke na vlasti, ko god da je na vlasti. No, nije ovo prvi put da se pokušava unošenje razdora između SVM-a i SNS-a. Traje to već mesecima, baš kao i nastojanje izazivanja pucanja koalicije SNS-a i SPS-a, a na ovoj sednici povod za to bilo im je ubistvo na Senjaku, u čijem je pokušaju zataškavanja učestvovao načelnik beogradske policije, koji je zbog toga završio u pritvoru. Nema goreg od Ivice Dačića, koji neće da se „ugleda na Branka Ružića” i podnese ostavku. Bio bi Dačić divan i prepošten, skoro kao Ružić, čiji moral se ovih dana veliča u „profesionalnim” medijima, samo kad bi pripomogao nekako da se sruši „nepomenik”.

Pri kraju rasprave, njen tok je prilično dobro opisao opozicionar Željko Veselinović (RP): „Da neko uključi ovu skupštinu danas, može da vidi iste optužbe, iste priče, svađe, mislim da sve manje ljudi gleda, muka im je da to slušaju. S jedne strane čujemo – sve pošteno, transparentno, sjajno i bajno, a sa druge – batinaši, lopovi, krađa izbora..., a istina je negde, uslovno rečeno, na sredini.” Kazao je i da je „činjenica da postoje određeni problemi”, da na njima treba da se radi i da „preporuke ODIHR-a treba da se, uslovno rečeno, ispune”.

Branko Pavlović (Mi glas iz naroda), izneo je dobru analizu i zakona i njihove pozadine, ali teško da ga je neko čuo, pošto nije vikao, pretio i vređao. A sve što je rekao, rekli su, u suštini, i drugi, između vikanja i vređanja – niko, ni iz vlasti, ni iz opozicije, nije zadovoljan preporukama ODIHR-a. Pavlović je mirno objasnio zašto ne valja da jedan birač podrži više lista, zašto rešenje oko lista nacionalnih manjina nije dobro i zašto nisu sve preporuke ODIHR-a dobre. Pa, ako svi misle, a videli smo da misle, slično kao Pavlović, zašto menjamo zakone u skladu sa preporukama ODIHR-a? Zato što je opozicija tražila da „sve preporuke ODIHR-a moraju da budu usvojene” i zato što vlast hoće da pokaže svoju spremnost da „učinimo sve da imamo izborni proces kome niko neće moći ništa da zameri”.

A šta bi bilo normalno, pitao je Pavlović i objasnio: „Kada bismo svi mi iz opozicije bili saglasni s tim šta u preporukama ODIHR-a ne valja, onda bi Narodna skupština mogla da kaže – neke preporuke nismo prihvatili i to bi Srbiji dalo neuporedivo veću mogućnost da Evropskoj komisiji objasni da nije reč o tome da se ne prihvata nešto zato što se čuva vlast, nego sve parlamentarne grupacije, cela Narodna skupština smatra da za Srbiju ta rešenja nisu dobra. Takođe, ne delim mišljenje da na putu pridruživanja EU treba prihvatiti sve što se traži, jer bismo onda mogli da ukinemo državu, ne bi nam ni bila potrebna, a ovo je jedan od dobrih primera šta ne treba prihvatiti na tom putu.”

Zakoni kojima se malo ko bavio, a kako diskusije svedoče, svi su nezadovoljni i uvereni da bi u praksi mogli dodatno da zakomplikuju stvari, usvojeni su. Na veliku radost visoke komesarke EU za proširenje Marte Kos. Komesarka je izrazila ogromno zadovoljstvo što su zakoni usvojeni i izrazila nadu da će, vrlo brzo, biti usvojeni i ostali koje EU od nas traži. I hoće, rekoše naši ministri i poslanici iz vlasti. Blago nama. Eksperiment se nastavlja.