Bilo je i neke vajde od šmitovanja Bosne

Mo­ram da pri­znam da mi je Šmit, ot­ka­ko mu se iz­ja­lo­vi­la kom­bi­na­ci­ja s Mar­fi­jem i Uzu­no­vi­će­vom da do­ha­ka Do­di­ku, po­stao na ne­ki na­čin sim­pa­ti­čan. Na po­čet­ku me ču­dio, ka­sni­je ner­vi­rao, a sad mi u iz­ve­snom smi­slu im­po­nu­je što se bo­ri do po­sled­njeg da­ha. Je­ste sve u ve­zi s njim, od do­la­ska do od­la­ska, hoh­šta­ple­raj, ali ni­je sa­mo nje­gov. On ni­je mo­gao da iz­vo­di ni­šta od to­ga da ni­je bi­lo Mer­ke­lo­ve, ko­ja ga je pred­lo­ži­la za vi­so­kog pred­stav­ni­ka, do ko­lek­tiv­nog Za­pa­da ko­ji ga je po­dr­ža­vao, iako la­žnog.

Šmit, ja­sno je, ni­je čo­vek od pro­fe­si­o­nal­ne eti­ke, mo­ral­nog in­te­gri­te­ta, ljud­skog do­sto­jan­stva, bi­lo ka­kvih prin­ci­pa, ali da­nas ni po­li­ti­ča­ri ko­ji su na va­žni­jim funk­ci­ja­ma u sve­tu ma­hom ni­su bo­lji. Se­ti­mo se To­ni­ja Ble­ra, ko­ji je Ame­ri­kan­ci­ma do­tu­rio in­for­ma­ci­ju o Sa­da­mo­vom „he­mij­skom oruž­ju za ma­sov­no uni­šta­va­nje” da bi oprav­da­li in­va­zi­ju na Irak. Is­po­sta­vi­lo se da ga ne­ma, ali oku­pa­ci­ja je već bi­la u to­ku, pa je no­vo oprav­da­nje bi­lo „de­fi­cit de­mo­kra­ti­je”. U po­li­ti­ci, unu­tra­šnjoj i spolj­noj, uvek je bi­lo la­žnih obe­ća­nja i ob­ma­na, ali Ble­ro­va spek­ta­ku­lar­na laž ko­ja ku­mo­va­la ogrom­nim ljud­skim stra­da­nji­ma i ma­te­ri­jal­nim ra­za­ra­nji­ma od ko­jih se Irak ni­je opo­ra­vio, ozna­či­la je po­če­tak ere po­sti­sti­ne i post­či­nje­ni­ca, u ko­joj me­di­ji u slu­žbi vla­sti kre­i­ra­ju pa­ra­lel­nu re­al­nost. A Bler, po is­te­ku pre­mi­jer­skog man­da­ta, kao uspe­šni ino­va­tor, sa svo­jim mar­ke­tin­škim ti­mom otvo­rio je fir­mu za me­đu­na­rod­ni po­li­tič­ki kon­sal­ting i po­sao mu do­bro ide.

Za­to se da­nas go­vo­ri da je pro­blem ze­ma­lja EU što ne­ma­ju ve­li­kih dr­žav­ni­ka po­put Čer­či­la, De Go­la, ali i Mi­te­ra­na, Ko­la, a Vik­tor Or­ban, ko­ji je bio iz­u­ze­tak, iz­gu­bio je iz­bo­re. Ni­su ni po­bro­ja­ni bi­li sve­ci, ali su se, po­red in­te­li­gen­ci­je, mu­dro­sti, in­tu­i­ci­je, hra­bro­sti i dru­gih spo­sob­no­sti, dr­ža­li mi­ni­mu­ma prin­ci­pa. Ni­smo li on­da su­vi­še oče­ki­va­li od jed­nog švap­skog či­nov­ni­ka na iz­ma­ku ka­ri­je­re, za ko­ga Mer­ke­lo­va ni­je na­šla me­sto da osta­ne u Vla­di, pa ga je po­sla­la na Bal­kan, u Bo­snu, gde se iona­ko sve vr­ti u kru­gu, da u mi­ru ru­tin­ski do­ra­di za do­bru pen­zi­ju. Kad je po­sta­lo ja­sno da će inert­ni Va­len­tin In­cko po­sle 12 go­di­na da ode ku­ći, mu­ter An­ge­la je sve pred­u­hi­tri­la i kan­di­do­va­la ga za vi­so­kog pred­stav­ni­ka u Sa­ra­je­vu.

Po ne/pi­sa­nom pra­vi­lu, po­zi­ci­ja vi­so­kog pred­stav­ni­ka pri­pa­da Evro­plja­ni­ma, za­me­nič­ka Ame­ri­kan­ci­ma, su­per­vi­zor­ska za Brč­ko ta­ko­đe Ame­ri­kan­ci­ma, s tim što je u po­čet­ku za­me­nik bio si­va emi­nen­ci­ja, a ka­sni­je je su­per­si­la spo­ji­la ove svo­je dve po­zi­ci­je, a si­va emi­nen­ci­ja po­stao je am­ba­sa­dor SAD pre­ko PIK-a. Za­tim, ne­ka­ko je po­sta­lo nor­mal­no da to bu­de Ne­mac ili Austri­ja­nac. Oni, kao oku­pa­to­ri, naj­bo­lje po­zna­ju ze­mlju i lju­de, a u Hr­va­ti­ma i Bo­šnja­ci­ma ima­ju ver­ne ko­la­bo­ran­te iz dva svet­ska ra­ta. Ni­ko iz za­pad­nog ta­bo­ra ni­je ospo­rio pred­log ni­ti pred­lo­žio pro­tiv­kan­di­da­ta, te je Šmit glat­ko pro­šao do SB UN. A on­da, vi­di ja­da, Ru­si­ja i Ki­na ni­su da­le sa­gla­snost, ali po­što ni­su ulo­ži­le ve­to, Šmit je uz pre­ćut­ni bla­go­slov za­pad­nih čla­ni­ca SB na­sta­vio put Ba­ščar­ši­je. Sti­gao je bez pa­so­ša UN i obez­be­đe­nja pla­vih šle­mo­va, ali po­što u mu­sli­man­skom Sa­ra­je­vu obo­ža­va­ju svo­je biv­še oku­pa­to­re, ne sa­mo Osman­li­je, bi­li su do­volj­ni ne­mač­ki pa­soš i prat­nja ba­var­ske po­li­ci­je. Čak i bo­lje: ume­sto bez­lič­nih 100 čla­ni­ca UN, me­đu ko­ji­ma ima i du­šma­na, iza nje­ga je stao Ber­lin. SS Han­džar di­vi­zi­ja i ta­ko to.

Šmit, opet, le­po is­pra­ćen iz Nju­jor­ka, le­po do­če­kan u Sa­ra­je­vu, ni­je ni tra­žio zva­nič­no raz­ja­šnje­nje svog sta­tu­sa. Ko ši­ša dve su­per­si­le Ru­si­ju i Ki­nu! U nje­mu su pro­ra­di­le po­zna­te ljud­ske sla­bo­sti. Hteo je čo­vek pred kraj rad­nog ve­ka još ne­što da za­ra­di, da mu se na­đe za sta­rost, da po­ve­ća pen­zij­ski osnov, da ne mo­že ka­sni­je se­bi da pre­ba­cu­je da ni­je sve po­ku­šao. Ne­to 60.000 evra me­seč­no ni­je ša­la, a tu je pri­vlač­na moć vla­sti, s bon­skim ovla­šće­nji­ma bu­kval­no im­pe­ra­tor­ske. Ma­lo ko bi to­me u da­na­šnje vre­me odo­leo. A uka­za­la mu se pri­li­ka: ni­je ga ni­ko ime­no­vao, pa ne­ma ko ni da ga sme­ni. Na kon­kret­na pi­ta­nje ba­nja­luč­kih no­vi­na­ra o kon­tro­ver­za­ma oko nje­go­vog ime­no­va­nja da­vao je ne­su­vi­sle od­go­vo­re da je „naj­va­žni­je za BiH da je do­bi­la vi­so­kog pred­stav­ni­ka”, da „ima pre­vi­še po­sla da bi se ba­vio tim pro­ce­du­ral­nim ba­nal­no­sti­ma”, da ga je „ime­no­vao PIK i da sa­gla­snost SB UN i ni­je neo­p­hod­na”. A on­da su mu pri­ska­ka­li u po­moć sa­ra­jev­ski me­di­ji, raz­ra­đi­va­li nje­go­ve glu­po­sti i na­pa­da­li sve ko­ji mu po­sta­vlja­ju ne­zgod­na pi­ta­nja. Plus, ka­da po­ne­sta­ne i ta­kve ar­gu­men­ta­ci­je, ru­tin­ski su na­pa­da­li na Srp­sku i Do­di­ka, Sr­bi­ju i Vu­či­ća, Ru­si­ju i Pu­ti­na. Naj­ra­di­je bi, ali se ne usu­đu­ju, i na Tram­pa, ali za­to ne­iz­o­stav­no iz­vu­ku krun­ski adut „ge­no­cid u Sre­bre­ni­ci”.

Me­đu­tim, ni­su li Šmi­ta čak i oni ko­ji su ga do­sled­no zva­li la­žnim i kri­ti­ko­va­li nje­go­ve iz­ve­šta­je ipak već sa­mim tim što su se ba­vi­li nje­go­vim pi­sa­ni­jem le­gi­ti­mi­sa­li, ume­sto da su tra­ži­li da se ski­nu s dnev­nog re­da jer su sti­gli od ne­na­dle­žne oso­be. I tač­ka. I sa­ma Srp­ska je pre­ko Ru­sa sla­la kon­tra­i­zve­šta­je Šmi­to­vim i ta­ko mu in­di­rekt­no da­va­la le­ga­li­tet. A šta se i mo­glo dru­go? Da li se mo­glo ću­ta­ti dok on sva­kih šest me­se­ci kao vergl po­na­vlja istu te­zu da svi pro­ble­mi do­la­ze iz Ba­nja­lu­ke i da su glav­ni re­me­ti­lač­ki fak­to­ri li­der Srp­ske i nje­go­va „za­pa­lji­va re­to­ri­ka”. Na ne­ki na­čin je bio i u pra­vu jer je je­di­no Do­dik na nje­go­ve po­lu­go­di­šnje iz­ve­šta­je ne­pre­sta­no uz­vra­ćao sve ja­če. U svo­jim dnev­nim iz­ja­va­ma ru­gao mu se, isme­ja­vao ga, pre­tio mu da će ga uhap­si­ti ako uđe u Srp­sku, od­bi­jao da nje­go­ve od­lu­ke ob­ja­vi u „Slu­žbe­nom gla­sni­ku Re­pu­bli­ke Srp­ske”, skup­štin­skim od­lu­ka­ma po­ni­šta­vao sve što je ovaj po­ku­ša­vao da na­met­ne, na­zi­vao ga ne­mač­kim tu­ri­stom, la­žnim vi­so­kim pred­stav­ni­kom, i u sva­koj iz­ja­vi ru­šio nje­gov auto­ri­tet bez po­kri­ća. Auto­ri­tet ko­ji su mu pri­zna­va­li FBiH, od­no­sno Bo­šnja­ci i Hr­va­ti, te ko­lek­tiv­ni Za­pad, kao i go­di­ne ko­je su pro­la­zi­le, po­tvr­di­li su nje­gov sta­tust vi­so­kog pred­stav­ni­ka, ma­kar i uz pre­fiks „sa­mo­zva­ni”. Je­di­no mu je Do­dik sva­ko­dnev­no za­gor­ča­vao ži­vot.

Na kra­ju ga je to­li­ko is­pro­vo­ci­rao da je Šmit od­lu­čio da ga bu­kval­no uhap­si. I uz po­dr­šku Baj­de­no­vog am­ba­sa­do­ra SAD i bo­šnjač­kog pra­vo­su­đa go­to­vo da je us­peo da iza­bra­nog pred­sed­ni­ka Re­pu­bli­ke sta­vi iz re­še­ta­ka, a on­da se po već po­zna­tim film­ski dra­ma­tič­nim okol­no­sti­ma sve pre­o­kre­nu­lo. Ka­til fer­man i svi­len gaj­tan sti­gli su za Šmi­ta iz Be­le ku­će. Pre­ko no­ći je pre­vla­da­la oce­na da je la­žni vi­so­ki pred­stav­nik bio uzrok naj­ve­će po­sle­rat­ne kri­ze u BiH. Na sa­stan­ku SB UN 12. ma­ja, po­red Ru­sa i Ki­ne­za, i Ame­ri­kan­ci su se oko­mi­li na nje­ga kao da su ni luk je­li ni luk mi­ri­sa­li. Tri su­per­si­le pro­tiv jed­nog Kri­sti­ja­na. Je­di­no su ga eks­tra­va­gant­ni En­gle­zi kao ba­ja­gi bra­ni­li, ali Bri­ta­ni­ja je ipak sa­mo ve­le­si­la i ni­je baš u do­broj kon­di­ci­ji.

Ali i kad su svi oče­ki­va­li nje­go­vu ostav­ku, Kri­sti­jan se ni­je dao ome­sti. Iz Sa­ra­je­va je ko­men­ta­ri­sao: „Sve­jed­no je da li ću oti­ći su­tra ili za go­di­nu da­na, pro­ble­mi u BiH ti­me ne­će bi­ti re­še­ni.” Se­ti­mo se da je vi­so­ki pred­stav­nik Pe­trič na sa­mom od­la­sku iz­dik­ti­rao se­ri­ju na­met­nu­tih za­ko­na u VIP sa­lo­nu aero­dro­ma na But­mi­ru i da je inert­ni vi­so­ki pred­stav­nik Va­len­tin In­cko po­sle 12 go­di­na mi­ro­va­nja po­sled­njeg da­na man­da­ta pro­gla­sio za­kon o ver­bal­nom de­lik­tu da bi za­šti­tio ha­šku isti­nu o Sre­bre­ni­ci. Za­što bi Šmit pro­pu­stio da upo­tre­bi bon­ska ovla­šće­nja ko­ja uvi­jek ima, ako mu na­mig­nu iz Bri­se­la i Ber­li­na ili ona­ko na svo­ju ru­ku. Tim pre što tri evrop­ske ve­li­ke si­le (Ne­mač­ka, Bri­ta­ni­ja, Fran­cu­ska) i da­lje opo­ni­ra­ju tri­ma glo­bal­nim su­per­si­la­ma s ar­gu­men­ti­ma: BiH je u evrop­skom dvo­ri­štu, na pu­tu u EU, tu do­mi­ni­ra­ju evrop­ske in­ve­sti­ci­je. Uosta­lom, Šmit je sa­da u sta­tu­su vr­ši­o­ca du­žno­sti vi­so­kog pred­stav­ni­ka sve dok ne bu­de iza­bran no­vi. Za­mi­sli­te ta­kvo zva­nje: „v. d. la­žni”. Elem, ne tre­ba bi­ti si­gu­ran da je Šmit re­kao svo­ju po­sled­nju, i da iza to­ga ne­će sta­ja­ti Merc, Star­mer, Ka­ja Ka­las.

Sre­ća na­ša da se o Bo­sni od­lu­ču­je u SB UN, a ne u EU i da se Si, Tramp i Pu­tin do­go­va­ra­ju, da Vu­čić pu­tu­je u Pe­king. A ono što se ču­lo 12. ma­ja na Ist Ri­ve­ru: „uki­da­nje pro­tek­to­ra­ta”, „pre­pu­šta­nje vla­sti do­ma­ćim in­sti­tu­ci­ja­ma”, „po­vra­tak iz­vor­nom Dej­to­nu”, „tran­zi­ci­o­ni v. p. na man­dat tri me­se­ca”, „do­go­vor rav­no­prav­ne tri stra­ne”, sve do­bro zvu­či.

Naj­zad i jed­na le­pa o Šmi­tu. On je lo­šu po­li­ti­ku me­đu­na­rod­ne za­jed­ni­ce u BiH do­veo do vr­hun­ca ta­ko da go­re ni­je mo­glo i iz­vr­gao je ru­glu da je već po­sta­la tra­gi­ko­mič­na. Na to­me nje­mu hva­la. I još jed­na. Sr­bi vo­le da kri­ti­ku­ju vlast, da o svo­jim mi­ni­stri­ma go­vo­re da im fa­le ško­la, is­ku­stvo, zna­nje, pa­met, po­šte­nje, ali po­što je oso­ba Šmi­to­vog for­ma­ta mo­gla da bu­de mi­ni­star u vla­di Mer­ke­lo­ve u naj­bo­ljim go­di­na­ma Ne­mač­ke, on­da na­ši­ma mo­že­mo još i da se di­či­mo. Eto, to su i ne­ke vaj­de od šmi­to­va­nja Bo­sne.

*Pro­fe­sor

Prilozi objavljeni u rubrici „Pogledi” odražavaju stavove autora, ne uvek i uređivačku politiku lista