Zona baltičke magle: kada dron promaši metu

Letonske vlasti lakonski su saopštile danas da je ukrajinski dron eksplodirao i pao u jezero a inače skrenuo sa planirane putanje.

Pre nekoliko godina ovakva vest bi zvučala kao scenario za politički triler: bespilotna letelica dolazi niotkuda, pada u jezero jedne mirne evropske države, eksplodira, a građani tek naknadno saznaju šta se dogodilo.

Danas to postaje gotovo rutina.

Letonske vlasti saopštavaju da je reč o ukrajinskom dronu koji je skrenuo sa planirane putanje. Nije otkriven radarom. Nije bilo uzbune. Nije bilo sirena. Prvo su ga primetili meštani, a tek onda vojni sistem.

I upravo tu počinje suštinski deo priče.

Savremeni rat se više ne ponaša kao rat iz udžbenika. Nema jasne linije fronta koju možete povući na karti crvenom olovkom. Postoji zona magle — ogroman prostor između fronta i mira.

Baltičke države sada sve češće žive u toj zoni.

One nisu direktno zaraćene, ali se nalaze na geografskoj i političkoj ivici sukoba. Svaki zalutali dron, svaki gubitak navigacije, svaka tehnička greška nosi rizik da lokalni incident postane diplomatski problem.Paradoksalno, što su tehnologije modernije, to se ponekad jasnije vide njihove slabosti.

Dronovi su predstavljani kao precizna oružja budućnosti — mašina koja gotovo matematički pogađa cilj. Ali stvarnost je manje sterilna. Elektronsko ometanje, kvarovi, gubitak GPS signala, vremenski uslovi ili promena koordinata mogu pretvoriti skupo oružje u izgubljenog putnika.

U ovom slučaju dron nije pogodio naselje. Nije bilo žrtava. Ali suštinsko pitanje nije šta se desilo danas, već šta bi se dogodilo da je scenario bio malo drugačiji.

Da je pao na kuću. Da je udario školu. Da je poginuo civil ili više njih.

Tada bi čitav događaj dobio drugačiju političku težinu.

Poslednjih godina baltički prostor postepeno postaje jedan od najosetljivijih bezbednosnih pojaseva Evrope. Blizina ruskih kapaciteta, geografija, nova bezbednosna arhitektura i rat u Ukrajini stvorili su atmosferu stalne budnosti.

Nekada su granice predstavljale linije razdvajanja.

Danas su postale zone prolaska signala, dronova, elektronskih smetnji i nevidljivih pretnji.

Upravo zato u ovakvim vestima postoji jedna pomalo ironična nota savremenog vremena.

Države ulažu milijarde u najsavremenije sisteme, radare i nadzor, a ponekad prvi alarm stigne od ribara koji primeti neobičan zvuk iznad jezera.

To nije kritika tehnologije koliko podsetnik da nijedan sistem nije svemoćan.

Evropa je dugo verovala da je najopasnija stvar koja može stići preko granice politička kriza ili ekonomska recesija. Danas se ispostavlja da to ponekad može biti i mala letelica bez pilota koja ne zna gde je pošla.