Nejmar, vaskrsli princ fudbalskog Makijavelija

Nekada su brazilski selektori sastavljali reprezentaciju po ritmu sambe. Po instinktu koji stvara huka sa tribina i udara u stomak, po driblinzima koji izazivaju zemljotres. Danas, međutim, Brazil bira između dva sistema. Između fudbala kao religije i fudbala kao geometrije. Između Nejmarove harizme i selektora Karla Ančelotija, italijanskog trenera koji svojim autoritetom, kao tamni oblak, zaklanja sunce brazilske superzvezde. I baš zato je odluka Karla Ančelotija da najpre surovo izbriše sa spiska Nejmara pre nekoliko meseci, a zatim da ga u poslednjem času povede na svetsko prvenstvo u Americi, mnogo više od običnog spiska od 26 igrača.

To je sudar dva ogromna ega, dve civilizacije fudbala i dva različita shvatanja moći. Jedan je poslednji veliki brazilski plemić u zemlji koja više ne proizvodi kraljeve kao nekada. Drugi je italijanski kardinal pobeda, trener koji trofeje osvaja kao da ih skuplja usput, između jutarnjeg i večernjeg espresa.

Nejmar nikada nije bio samo fudbaler. On je brazilska telenovela u kopačkama. Igrač koji istovremeno izaziva obožavanje i podsmeh. Ikona koja je više puta izgledala kao da je važnija od same igre. Njegov život je odavno postao globalni rijaliti – od privatnih aviona, karnevala i pokera, do povreda i suza. A opet, kada obuče žuti dres Brazila i dalje postoji onaj trenutak u kojem cela zemlja prestane da diše. Jer Brazil zna da takvi igrači postoje jednom u generaciji, jednom u deceniji, jednom u stoleću!

Karlo Ančeloti je sušta suprotnost. On ne glumi genija, jer to zaista jeste. On je čovek koji je smirivao svlačionice prepune narcisa: od Karla Maldinija i Zlatana Ibrahimovića, do Kristijana Ronalda. Njegova najveća taktika nikada nije bila formacija, nego psihologija i autoritet strogog oca koji prezire sve postulate političke korektnosti. Zato Ančeloti nikada nije ulazio u sukob sa egom, već ga je krotio. Zbog toga je postao prvi stranac kome je Brazil praktično predao ključeve svoje fudbalske razbarušene duše, svestan da njihovi fudbalski genijalci od 2002. godine nisu osvojili svetsko prvenstvo. U nokaut fazi, od te baksuzne godine, na prošlim svetskim prvenstvima uvek su ih izbacivali Evropljani i savet mudraca brazilskog fudbalskog saveza je doneo jedinu moguću odluku. Doveli su najvećeg evropskog i svetskog trenera, legendarnog Italijana i kuma svetskog fudbala.

Ali čak ni Ančeloti nije mogao da pobegne od pitanja koje je mesecima progonilo Brazil: da li Nejmar još pripada vrhu svetskog fudbala ili samo njegovoj nostalgiji?

Poslednje dve godine izgledale su kao sumrak jednog genija. Povrede, operacije, vraćanja na teren, pa opet nazad, u bolnicu. Mediji širom sveta poslednjih nedelja pisali su o njegovoj nervozi, besu i očajničkoj potrebi da dokaže kako još nije gotov, kako još nije za deponiju na kojoj se skladište superstarovi. Agencija Rojters je prenela njegovu poruku da su priče o njemu uglavnom besmislice i da je fizički spreman za Mundijal, dok je Ančeloti insistirao da njegova odluka neće biti sentimentalna, već zasnovana isključivo na Nejmarovoj formi i fizičkoj spremi.

Upravo tu počinje prava drama. Jer Nejmar nikada nije pristajao da bude običan vojnik sistema. On mora da bude sunce oko kojeg se okreće galaksija. Problem je što Ančeloti ne pravi timove oko sunca, već oko pažljivo iscrtane šeme na terenu u kojoj se njegov tim ponaša kao vod komandosa. Ančeloti zna da Brazil pod njegovom komandom mora da trči, da igra žestoki duboki presing, da igra fudbal kao na frontu. To više nije onaj stari Brazil koji živi od improvizacije i čarobnjaka pokupljenih iz favela. Ovo je Brazil koji želi da konačno prestane da bude romantični gubitnik i vrati status fudbalske supersile.

Ali don Karlo Ančeloti je trener modela Fabija Kapela, onih namrgođenih u savršenim skrojenim odelima koji shvataju da velike reprezentacije ne osvajaju mundijale samo trčanjem, krvlju, znojem i suzama. Italijan zna da se mundijali osvajaju mitovima.

Argentina, recimo, nije postala svetski prvak samo zbog taktike, nego zbog Mesijevog konačnog iskupljenja koje se čekalo još od onih godina, kada je kao dete prodat Barseloni, pa se u dresu gaučosa osećao kao neželjeno dete koga je otadžbina prodala u belo, basnoslovno plaćeno belo roblje. Francuska nije 1998. osvojila titulu samo zbog Zenedina Zidana, nego zbog osećaja da je čitava nacija pevala Marseljezu samo zbog njega. U finalu su zgazili Brazil sa 3:0. Brazilu je sada potreban isti hepiend. Potrebna mu je poslednja Nejmarova šansa. Potreban mu je poslednji ples čoveka koji je predugo živeo između genijalnosti i nedovršenosti.

I zato je sasvim razumljivo kako je priča o Nejmaru i Ančelotiju poslednjih dana uspela da probije zakucane prve vesti o globalnim kataklizmama. Svet bruji o ratovima u Ukrajini i Iranu, o novim frontovima, raketama, sankcijama i geopolitičkim ucenama, ali je istovremeno vest o Nejmarovom povratku među „karioke” eksplodirala na naslovnim stranama od Berlina do Buenos Ajresa. Kao da je planeta, makar na trenutak, poželela da pobegne od sveta dronova i rovova u svet driblinga i iluzije.

I nije to nikakva banalnost. Jer, fudbal nikada nije bio bekstvo od života. On je njegova najtačnija definicija. U fudbalu postoje ratovi ega, izdaja, politika, religija, klasne razlike, propaganda, nada siromašnih i sujeta bogatih. U njemu je sadržana čitava filozofija sveta. Zato je teza da „onaj ko ne zna ništa o fudbalu, ne zna ništa ni o životu” možda danas stvarnija nego ikada.

U Nejmarovom slučaju ispisana je čitava drama modernog čoveka: strah od starenja, opsesija slavom, potreba za iskupljenjem, sukob talenta i discipline, pitanje da li genijalnost može preživeti sopstveni narcisizam. To prestaje da bude sportska priča. To je tipična Šekspirova drama o fudbalskom princu čije je samopouzdanje istopljeno na suncu Kopakabane. Šta je Nejmar, ako ne brazilski Hamlet? Ali, deli ga samo jedan gol ili dribling, da se završi kao melodrama.

I možda je baš zato današnjem svetu potrebna ovakva bajka. Ne zbog toga što ljudi veruju da fudbal može da promeni svet, nego zato što više gotovo ni u šta ne veruju. U vremenu kada svakog jutra otvaramo telefone kao da pravimo popis katastrofa, od geopolitičkih igara, broja poginulih, novih sankcija i novih ratova, nove ekonomske krize i domaće uzavrele politike, priča o Nejmaru deluje kao poslednji komadić obične ljudske potrebe za čudom.

I Brazilci i Italijani i čitav svet očajnički traže junake sa manama, jer su naizgled savršeni ljudi postali em dosadni, em sterilni, em neubedljivi. Zato je Nejmar toliko važan ovoj epohi: on nije samo heroj iz reklame, mada je opelješio svojom popularnošću i harizmom nekoliko multinacionalnih korporacija čiji je bio zaštitni znak. On je ranjiv, sujetan, neodgovoran, briljantan, izgubljen i harizmatičan u isto vreme. Obični ljudi, oni koji ujutru nervozno idu na posao ili u rat, sasvim svejedno, u njemu vide sopstvene padove i sopstvenu želju da još jednom pokušaju.

A Karlo Ančeloti? On u toj priči igra ulogu mudrog starca koji pokušava da obuzda haos, a ne da ga uništi. Kao poslednji trener stare škole koji još veruje emocijama, iako deluje da mu je srce davno zaleđeno u nekoj od italijanskih klinika!

Zato je sukob Nejmara i Karla Ančelotija priča o poslednjoj šansi, o čoveku koji pokušava da pobegne od sopstvenog promašenog genija i fudbalskom Makijaveliju koji pokušava da ga pretvori u pobednika.

Ančeloti nije u zaustavnom vremenu samo vratio u reprezentaciju superzvezdu na zalasku, iznad koje lebdi senka oproštaja od fudbala. Italijanski don je pozvao mit, čija pojava kao cunami preplavljuje sve ostale.

Italijan je svestan da je Nejmar sposoban da proizvede haos koji može da uništi svlačionicu Brazila, ali još više je ubeđen da je pozvao umetnika sposobnog da kratkim bljeskom magije reši finale.

Zato je njihov odnos fascinantan. Ančeloti naravno, nije naivko, pa da ne zna da Nejmar očima ne može da ga gleda, jer ga je javno ponizio, kao što Nejmar zna da Ančeloti nije trener koga može da zavrti oko malog prsta kao mnoge pre njega. Ipak, obojica ulaze u savez iz čistog interesa. Jednom treba titula da potvrdi da može da osvoji svet i sa reprezentacijom. Drugom treba Mundijal da spasi sopstvenu fudbalsku besmrtnost.

To nije ljubav. To je pragmatični dogovor dva superega. I možda baš zato može da uspe. Jer fudbal nikada nije bio sport savršenih ljudi. Najveće fudbalske priče nastaju kada se sudare ponos, sujeta, talenat i očaj. Brazil danas upravo tako izgleda. Kao zemlja koja pokušava da spoji evropsku ledenu disciplinu sa latinoameričkom ludošću.

Nejmar je poslednji Brazilac koji još veruje da fudbal mora biti karneval. Ančeloti je čovek koji pokušava da redizajnira scenografiju tog vašara i pretvori ga u Armanijevu modnu reviju.

Ako uspeju, Brazil će možda konačno osvojiti tu prokletu šestu zvezdicu, taj prokleti najveći sportski trofej, Svetsko prvenstvo u fudbalu.

Ako ne uspeju? Apsurd je da će u oba slučaja postati pobednici. Kao bogovi koji su pokazali da su isti kao oni, bezimeni, koji su kupili karte da ih gledaju!