Moša proterao Karađorđa sa Kalemegdana

Trebalo je da prođe više od stotinu godina od ustanka u Orašcu da Srbi konačno podignu spomenik svome voždu, čoveku koji ih je poveo u slobodu i oslobađanje od viševekovnog turskog okupatora. Uoči samog početka Velikog rata Karađorđu Petroviću na Kalemegdanu podignut je monumentalni spomenik koji je izliven u Rimu. Činile su ga skulpture slepog guslara, dva vojnika iz Prvog srpskog ustanka i balkanskih ratova, žena sa detetom, boginja Nika i na vrhu – vožd Srbije.

Međutim, kada je otkriven 11. avgusta 1913. godine, nisu svi bili zadovoljni njegovim izgledom. Posebno se nije svideo revolucionaru i ljubitelju moderne Moši Pijadi, koji je u „Pravdi” napisao da je to „bronzana nakaza i sramota za Srbiju i da tu rugobu treba pijukom srušiti”.

Prva ideja da se podigne spomenik Crnom Đorđu i to nasred Terazija u Beogradu javila se još 1853. godine, ali nije realizovana iz političkih razloga. Slobodan Jovanović navodi da je predlog o podizanju spomenika utemeljivaču srpske moderne države potekao od Tome Vučića Perišića, koji je za vreme vladavine kneza Aleksandra Karađorđevića zapravo vladao iz senke. Spomenik je trebalo da simbolizuje ideju o ujedinjenju srpstva, zasnovanu na želji da se nacija integriše kroz vizuelni lik mitskog heroja. Karađorđe je bio simbol borbe protiv Turaka i zbog toga su turske vlasti bile protiv da Srbi podižu spomenik nacionalnom heroju. Ubrzo posle toga, umesto Karađorđevića, na vlast su došli Obrenovići.

Ideja je ponovo oživela početkom 20. veka, a Ministarstvo vojno raspisalo je konkurs za podizanje spomenika Karađorđu, koji je objavljen 21. septembra 1908. godine, u „Srpskom tehničkom listu”. Uslovi konkursa su bili jasni – spomenik je „morao vizualizovati ideju koja treba da se izobrazi u čisto vojnoistorijskom duhu”.

U aprilu sledeće, 1909. godine, u sali Oficirskog doma u Beogradu, napravljena je izložba prispelih radova, posle čega je odabran model koji je priložio slikar rođen u Splitu, skulptor i dekorater Paško Vučetić. Oko konkursa i podizanja spomenika rasplamsala se jedna od najžučnijih javnih polemika u srpskoj sredini pre Prvog svetskog rata. U leto 1912. godine iz Rima su stigli svi bronzani delovi za spomenik i smešteni su u zgradu Podoficirske škole. Počeli su i radovi na Kalemegdanu, ali je sve obustavljeno zbog izbijanja balkanskih ratova.

Trijumfalni povratak srpske vojske sa fronta bio je prilika za svečanost i otvaranje spomenika voždu Karađorđu na Kalemegdanu. Pre podne 11. avgusta 1913. godine, u prisustvu brojnih zvanica, spomenik je otkrio kralj Petar. U svečanom govoru kralj je posebno zahvalio srpskim vojnicima koji su ličnim prilozima pomogli izgradnju spomenika rodonačelniku moderne srpske države.

Čim je svečano otkriven, spomenik se našao na udaru žestokih kritika, a među kritičarima najviše se izdvajao revolucionar, komunista i slikar Moša Pijade.

U članku „Jedna nova bolest” Moša Pijade navodi da se javila nekakva „manija za podizanjem spomenika”, da se ne vodi računa i da je dovoljno da „neki odbor sa dosta muke i prosjačenja sakupi određenu sumu novca... da bi negde u kalemegdanskom zelenilu niklo novo strašilo za pitome ptice i šetače”. Nazivajući Karađorđev spomenik čudovištem, Pijade se ironično pita kako će biti „osvetnicima Kosova i Slivnice kada gledaju tu utrobu”.

Pijade ističe da je „prestonica skoro dobila jednu nakazu više”, da vojnik koji prima dete u stvari „namiguje na publiku”, a „figuri vile mesto je u narodnim pesmama, a ne na spomeniku i kamenu, gde je prepuštena bolesnom romantizmu”.

Ipak, po Moši Pijadi, „najbedniji deo spomenika” je sam Karađorđe, za koga kaže da je prikazan u „položaju rezigniranog čoveka, bez snage, poleta i samouverenja, zbog čega se pita da li je umetnik radio ovaj spomenik „u pomrčini”. Figuru Karađorđa nazvao je „bednom”, da „liči na cepanicu” i da je u „stavu koji je mizerno glup”. Zbog svega ovoga on zaključuje da tu „rugobu treba srušiti pijukom”.

Moša nije srušio Karađorđa, ali jesu Austrijanci u vreme okupacije. Ubrzo počinje Veliki rat, a austrougarski okupatori, pod izgovorom da je oštećen, sklanjaju spomenik. Istovremeno u Beču počinje izlivanje velikog bronzanog spomenika caru Franji Josifu, koji je trebalo da zauzme Karađorđevo mesto.

Spomenik caru je odliven, natovaren na lađu i stigao u Beograd, ali je srpska vojska bila brža i oslobodila prestonicu. S obzirom na to da su Austrijanci poskidali većinu zvona sa beogradskih crkvi i od njih izlili topove, doneta je odluka da se bronzani Franjo pretopi i od njega su sačinjena zvona na crkvi Ružici na Kalemegdanu.

Niko nije znao šta se desilo sa samim Karađorđem, ali pojedini delovi spomenika su sačuvani, tako da figura slepog guslara još uvek postoji i čuva se u depou Muzeja grada Beograda. Bilo je predloga da se „Karađorđev guslar” vrati na svetlost dana, na mesto odakle je uklonjen, ali je sve ubrzo zaboravljeno.

Stvorena je nova država, nove prilike i umesto zahvalnosti ustaničkom vođi i tvorcu moderne Srbije, na tom mestu podignut je Meštrovićev spomenik na kojem piše: „Volimo Francusku kao što je ona volela nas 1914–1918. godine.”

Posle Drugog svetskog rata nekoliko istaknutih komunista, umesto na groblju, sahranjeno je na Kalemegdanu – posmrtni ostaci Ive Lole Ribara i Ivana Milutinovića preneseni su 27. marta 1948. godine, a Đura Đakovića na dvadesetogodišnjicu njegove smrti 29. aprila 1949. godine.

Moša Pijade je ovde sahranjen marta 1957. godine. Biste Ive Lole Ribara, Ivana Milutinovića i Đura Đakovića postavljene su 1949. godine. Poprsje Moše Pijade, rad vajara iz Beograda Slavoljuba Stankovića, postavljeno je 1959. godine. Na zidu na kojem se nalaze biste danas je natpis „Smrt fašizmu – sloboda narodu”.

Posle stotinu godina na Kalemegdanu nema više ni traga spomenika srpskom voždu Karađorđu Petroviću, ali zato postoji spomenik Moši Pijadi.