Prvi srpski filmadžija iz Opaljenika

Ivanjica – Opaljenik, selo malo, pionira filma dalo... Tako se nekad rimovalo u ovom selu sa dve-tri stotine duša na padinama Javora. Iz njega je Svetozar Botorić, upisan trajno u istoriju srpske kinematografije kao prvi filmski producent. Savremeno doba prazni seoske kuće, a prebrz život zanemaruje činjenja iz prošlosti, pa u ivanjičkom kraju ovog znamenitog zemljaka sve ređe pominju.

Doajen ivanjičke publicistike Emilijan Protić stara se da pisanom reči sačuva sećanja na značajne ljude tog područja. Objavio je početkom ove decenije knjigu „Znameniti Moravičani” sa 48 životopisa istaknutih zavičajaca čuvenih u Srbiji, između ostalih, Kirila Savića, Nedeljka Košanina, Svetozara Botorića, Mihaila Ilića, Svetislava Vulovića...

Tu su sudbine nadarenih i posvećenih koji su pokazali da i pridošli iz besputnih planina mogu ugled steći usred velegrada. Osobito se u tome iskazao Svetozar Botorić (1857–1916), rođen u Opaljeniku, gde je završio osnovnu školu. Iz zavičaja se uputio rođacima u Beograd da potraži sreću. Počeo kao kafanski šegrt, ali se brzo pokazao kao vredan i štedljiv momak koji poseduje poslovnih duh.

„Prelazi put od siromašnog kelnera do vlasnika kolonijalne radnje, a onda postaje zakupac i vlasnik elitnog hotela „Pariz” na beogradskim Terazijama. Hotel je za ono vreme predstavljao pravi luksuz: imao je parno grejanje, električno svetlo, moderan nameštaj, telefone, 36 lepo nameštenih soba. U parteru su bili pivnica i kafanski prostor sa 120 stolova. Svetozar kupuje i drvare. Bio je čovek velike poslovne energije i preduzimljivosti”, piše Emilijan Protić.

U hotelu „Pariz” Botorić 1908. otvara prvi stalni bioskop u Srbiji, pod nazivom „Grand bioskop pozorište”. Iznajmljuje salu putujućim kinematografima za prikazivanje filmova. Već 1911. godine stupa u vezu sa francuskom firmom „Braća Pate”, postaje njihov jedini zastupnik za Srbiju i Bugarsku, te stiče pravo na prikazivanje njihovih filmova i prodaju projekcionih aparata.

„Botorić ulaže sopstvena sredstva u snimanje filmova angažujući poznatog francuskog snimatelja Luja de Berijea. Sa filmom ’Život i dela besmrtnog Karađorđa’ postaje i prvi srpski filmski producent. Režirao ga je beogradski glumac Čiča Ilija Stanojević, koji će za Botorića snimiti i film ’Ciganska svadba’ o životu čergara. Taj film otkupljen je od Botorića za prikazivanje u svetu”, navodi autor knjige „Znameniti Moravičani”.

Svetozar je bio i osnivač Udruženja filmskih radnika. U periodu od 1911. do 1914. u svojoj produkciji snimio je dvadesetak filmova. A kad je počeo Prvi svetski rat i Austrijanci okupirali Beograd, Botorić je sa mnogim viđenim i imućnim ljudima uhapšen, oduzet mu je bioskop.

Austrijancima sigurno nije bilo nepoznato da je Svetozar bio član Narodne radikalne stranke i da su se u njegovom hotelu okupljali radikali, a on bio lični prijatelj Nikole Pašića. Odveli su Botorića u logor „Nežider” u Mađarskoj, gde je iscrpljen i bolestan umro u oktobru 1916. godine. Po završetku rata njegovi posmrtni ostaci preneseni su u Beograd.

Svetozareva supruga u međuratno doba školuje njihovo troje dece u inostranstvu: sin Miloš završava prava u Engleskoj i zapošljava se u Ministarstvu spoljnih poslova, ćerka Roksanda uči internacionalnu školu u Ženevi i postaje diplomata, a ćerka Stanica prva je Jugoslovenka koja je završila muziku na „Ekol normal superior” u Parizu, predavala je na Muzičkoj akademiji u Beogradu od 1937. do 1945. godine.

Ali po dolasku komunista na vlast teški dani nastupaju za porodicu Botorić. Sin je osuđen na višegodišnji zatvor, a Stanicu su izbacili sa fakulteta, hteli da joj oduzmu i klavir.

„Pitala sam se zašto sam isključena”, govori o tome Stanica Mihailović u dokumentarnom filmu „Botorići” Srđana Kneževića, koji je prikazan na Festu 2018. godine.

„Rekli su mi – Vi pripadate buržoaskoj porodici i nepoželjni ste za studente.” U pozadini svega ipak je bila velika imovina Botorića koju je trebalo oduzeti.

„Tri decenije kasnije ova porodica je bila prinuđena da isprazni porodičnu grobnicu. Potomci su posmrtne ostatke svog znamenitog pretka preneli i sahranili u jednom malom selu u Bretanji. Tu se konačno smirio prvi srpski filmski producent”, zapisao je Emilijan Protić.