Mi jesmo vojnici, ali osetimo srce naroda

Na nedavno održanoj međunarodnoj padobranskoj manifestaciji „Balkanski skok prijateljstva” na aerodromu „Lisičiji jarak’’, kao gost, ali više kao osvedočeni prijatelj padobranaca, boravio je i Rafaele Jubini, italijanski brigadni general u penziji. On je deo svoje vojne službe proveo u našem regionu, ali je u tri navrata bio angažovan u misiji na Kosovu i Metohiji. Kao oficir pešadije u brigadi „Folgore” nalazio se na čelu 183. NEMBO puka, koji je bio zadužen za rejon oko Peći i Pećke patrijaršije. Jedan od njegovih zadataka bila je i zaštita srpskih svetinja, manastira, crkava i pravoslavnih grobalja.

Upravo ova brigada, kao zavetni dar za spasavanje srpskih svetinja, odlikovana je 2004. godine Ordenom Svetog Save drugog stepena.

Jubini se na padobranskoj manifestaciji ovog puta nije oprobao u padobranskom skakanju.

– Ovo mi je drugi put da dolazim na ovaj međunarodni događaj, prvi put je to bilo 2019. godine, a došao sam na poziv pukovnika Nenada Kuzmanovića. „Balkanski skok prijateljstva” od izuzetnog je značaja za celu Istočnu Evropu. Italijanska delegacija je bila gost. Izuzetno sam zadovoljan organizacijom i osećao sam da sam među iskrenim prijateljima. Posebno mi je bilo drago što je prilikom otvaranja ceremonije među velikim brojem zastava bila i italijanska – kaže Jubini, takođe padobranac.

Veliki deo karijere naš sagovornik proveo je službujući u državama pogođenim ratom – u Libanu, Iraku, Somaliji, Bosni i Hercegovini… ali nekoliko godina i to u tri navrata službovao je i na Kosovu i Metohiji.

– Prvi put sam na Kosmetu boravio 2000. godine i tada sam bio komandant bataljona koji je bio podrška jedinicama brigade „Folgore’’. Naš zadatak je bio da u širem rejonu Metohije podržimo ovu brigadu. Bila je to šansa da upoznam lokalno stanovništvo i da sklopim prijateljske odnose sa lokalnim stanovništvom i vlašću, ali i da upoznam srpske oficire koji su bili na službi na administrativnoj liniji ka Crnoj Gori. Bili su to vrlo korektni i ozbiljni ljudi, sa kojima su se lako rešavala problematična pitanja. Pravi oficiri i vojnici. Tada sam se upoznao i sa sadašnjim vladikom Jovanom Ćulibrkom, koji je takođe padobranac. U tom prvom službovanju na Kosmetu nisam bio zadužen ni za jednu oblast – objašnjava Jubini i ističe da za vreme tog boravka nije bilo skoro nikakvih problema na terenu.

Na Kosovo i Metohiju došao je ponovo 2001. godine kao vojni savetnik generala Pjerluiđija Torelija, komandanta brigade „Folgore’’ u kojoj su bili i španski i portugalski vojnici.

– Sledeće godine 2002. bio sam u komandnoj grupi „TASK FORCE EAGLE” (operativna grupa „Orao”) u okviru zone gde je nadležna bila nemačka komanda. Toj oblasti pripadali su Peć, Klina, Goraždevac, sve do administrativne linije sa Crnom Gorom (tada je to još bila Savezna Republika Jugoslavija). Bio je to veliki prostor pod vojnom odgovornošću naše komandne grupe. Naredne 2003. godine, dobio sam misiju da organizujem zaštitu svih crkava i manastira u tom rejonu. Mislim da ih je bilo oko 20 zajedno sa grobljima. Naš zadatak je bio da ih zaštitimo od ekstremista. Ali u to vreme i nije bilo toliko ekcesa. Uglavnom smo beležili pojedinačne napade kamenicama na hramove. Kako bismo sprečili bilo kakvo nasilje, napravili smo zaštitni sistem. Kod manastira i većih crkava neprekidno je bio stacioniran vod vojske naoružan dugim cevima, dok smo oko manjih crkava organizovali česte patrole. Ponekad, bilo je angažovanje pojedinih oklopnih sredstava koja bi bila podrška zaštiti manastira Dečani – priča Jubini i ističe da su postojala dva bataljona pod njihovom komandom. Jedan je bio u Klini, a drugi u Goraždevcu.

– To je bilo važno jer smo imali srpsko selo koje je bilo okruženo sa nekoliko albanskih sela. Tražio sam način kako da se organizuje život u tom selu kako bi se omogućio zajednički život. Jer desilo se tada da su mladi Albanci kamenovali vozilo sa srpskim tinejdžerima. Kada se to dogodilo, reagovali smo odmah. Zaustavili smo ih i rekli da to ne rade jer ih srpski dečaci nisu napali. O tome smo razgovarali i sa albanskim predsednikom opštine i naglasili mu da je to uznemiravanje i on je to razumeo – naglašava Jubini.

On objašnjava da su pre dolaska u zonu operacije imali brifing i da su od svoje komande dobili obaveštenja i knjižicu u kojoj su se nalazili podaci sa terena – sastav stanovništva, istorija, odnosi između Srba i Albanaca, konfiguracija terena…

– U početku se ono što smo dobili kao obaveštenje poklapalo sa onim što smo videli na terenu. Zatekli smo zabrinute i preplašene i Srbe i Albance. Bio je to prvi utisak. Ali obilazeći teren, video sam spaljene kuće. Pitao sam zašto su uništene kada nije bilo rata. To je isto ono što sam video kada sam bio u Sarajevu, gde se slična situacija dešavala i sa jedne i sa druge strane. I sa srpske i sa muslimanske. Problem nije bio u običnim ljudima, onima koji idu na posao, bave se svojom decom, svojim životom. Problem je u ektremistima. Oni su ti koji generišu sukobe – ističe on.

Nekoliko meseci posle njegove misije 2003. godine počela je da raste tenzija, situacija se komplikovala. Nije se to, kaže, dešavalo, u njegovom rejonu, već više na prostoru Prištine.

– U moje vreme nije bilo značajnijih napada ni na Pećku patrijaršiju, kao ni na verske objekte u zoni operacije. Uspeo sam da ostvarim direktnu liniju sa Patrijaršijom i to preko gospođe Dobrile, koja je u svojim poznim godinama došla iz Francuske da pomogne monahinjama u odbrani svetinja. Ona nije bila monahinja, ali je živela tamo i javljala nam ako se desi bilo kakva ozbiljna situacija da pružimo pomoć. Pamtim je i danas. Bila je to jedna divna, inteligentna, religiozna starica, sede duže kose i jedna od psihički najjačih žena koje sam upoznao u životu. Znam samo da se kasnije vratila u Francusku i da je tamo umrla – seća se Jubini.

On naglašava da se on, kao katolik, kada bi ulazio u naše crkve, osećao kao da dolazi u svoj dom.

– Odnos prema italijanskim vojnicima u pravoslavnim hramovima bio je uvek izuzetno korektan i pun poštovanja – kaže Jubini.

U međuvremenu počela je i akcija povratka Srba u Belo Polje.

– Podržali smo ih da se vrate svojim kućama, da obrađuju svoje njive. U početku smo ih štitili kada idu u nabavku hrane i namirnica u Peć, jer smo bili u strahu da će ih neko napasti, ali kada smo videli da se ne dešavaju incidenti i da nema neposredne opasnosti, pustili smo ih da to rade bez naše zaštite. Razgovarao sam sa tadašnjim albanskim vlastima. Oni su razumeli situaciju i naš stav da se Srbi ne smeju dirati. Inače, Belo Polje je bilo okruženo mestima sa većinskim albanskim stanovništvom. Čuo sam, posle mog odlaska, da je deo Srba, čim je postalo nesigurno, otišao za Crnu Goru – kaže Jubini. Krajem 2003. Jubini je otišao sa Kosova i Metohije.

U martu 2004. godine, kada su Albanci napali selo u kojem je ostalo nekoliko desetina ljudi, pomoć Srbima da izvuku žive glave, pružili su upravo italijanski vojnici i policajci. Italijanski vojnici su, kako su svedočili Srbi iz ovog sela za medije, stigli u poslednji čas i svojim telima napravili „tunel” kako bi Srbe izvukli iz neprijateljskog okruženja.

U pogromu Srba koji je počeo 17. marta 2004. uništavane su i srpske, svetinje i imovina. Ipak, zahvaljujući reakcijama velikog dela vojnika Kfora u tom pogromu nije uništeno sve. Jedan od onih koji je u svom rejonu postavio temelje zaštite srpskih svetinja i ljudi bio je upravo Rafaele Jubini. Haos koji je usledio u martu spremno je dočekao čovek koji ga je zamenio i našao se na čelu italijanske brigade. On je uspeo da odbrani Pećku patrijaršiju od napada albanskih esktremističkih grupa. Zbog iskazane hrabrosti i požrtvovanosti u odbrani srpskih svetinja i ljudi, brigada „Folgore” dobila je od Srpske pravoslavne crkve Orden Svetog Save. Orden italijanskim vojnicima uručio je mitropolit Amfilohije u julu 2004. godine.

– Predstavnici SPC su došli u Italiju i u katedrali u Livornu dodelili ovaj orden predstavnicima naše brigade. Orden Svetog Save nalazi se u kancelariji komandanta brigade „Folgore’’ u Livornu, gde je naš štab – kaže Jubini.

On ističe da oni kao vojnici na terenu moraju postupati profesionalno, voditi računa da budu objektivni, realni...

– Mi jesmo vojnici, ali mi osetimo srce naroda. Ali ako nađete ključ i imate način da otvorite srce naroda, onda ste učinili pravi korak – zaključuje Jubini.

Na insistiranje da da svoje lično mišljenje o sadašnjoj situaciji na KiM, da li je bolja ili gora, Jubini je rekao da dok je dole Kfor, situacija će biti stabilna i sigurna.

– Ukoliko bi se promenila situacija i Kfor napustio KiM, procena je da bi došlo do novih sukoba – rekao je Jubini.

Sadašnju bezbednosnu i političku situaciju nije analizirao, ali je naglasio da svi relevantni subjekti znaju pravo stanje situacije i bezbednosti na KiM.

Proučava istoriju Drugog svetskog rata

Rafaele Jubini rođen je nedaleko od Rima, ali se sa šest godina preselio u Pizu, gde mu je otac bio u službi. Njegov otac je takođe bio vojno lice i padobranski instruktor. – Imam samo oko 700 padobranskih skokova, jer vi kao oficir i komandant puka, brigade, nemate priliku da skačete padobranom. Vaše su obaveze mnogo veće i ne ostavljaju vam puno vremena. Nekada mi se dogodi da godišnje skočim šest puta, a nekada 50. Ali skakanje je lepo, uživam u njemu – naglašava Jubini. Svoje dane u penziji sada uglavnom provodi u porodičnom okruženju i čitajući zanimljive sadržaje. – Posebno proučavam istoriju Drugog svetskog rata. Interesuje me kako i zašto se sve to desilo – kaže Jubini.