Još jedna „Zlatna palma" za Kristijana Munđijua

Kan – „Važno je u filmu govoriti o relevantnim stvarima, kako bismo razumeli pravac u kojem svet ide. To možemo učiniti posmatrajući ljude oko nas, naše voljene. A ono što osećam jeste da su današnja društva fragmentirana i radikalizovana. Ovaj film je takođe posvećenost svim oblicima ekstremizma. To je poruka tolerancije, inkluzije i empatije. To su lepe reči koje svi volimo, ali ih moramo češće primenjivati.” Ovo su reči rumunskog reditelja Kristijana Munđijua koji je sa filmom „Fjord” upravo osvojio i svoju drugu „Zlatnu palmu” u karijeri i tako se po ovom kanskom rekordu pridružio Emiru Kusturici, Frensisu Fordu Kopoli, Biliju Ogustu, braći Darden, Kenu Louču, Šoheiju Imamuri, Rubenu Estlundu i Mihaelu Hanekeu.

Njegov „Fjord” je isprepletena socijalna drama snimljena u Norveškoj sa slavnim glumcima i „oskarovcima” Renate Reinsve i Sebastijanom Stanom. Obe ove glumačke zvezde smelo proširuju svoj raspon u ovoj dvosmislenoj i uznemirujućoj studiji došljačke rumunske evangelističke porodice, zamagljenoj iznenadnom istragom o mogućem zlostavljanju dece. Osvojene su i nagrade žirija kritičara Fipresci i Ekumenskog žirija. I ovo jeste jedan od boljih filmova u ovogodišnjem „kilavom” kanskom takmičarskom izdanju, mada su ga mnogi kritičari okarakterisali kao „manipulativnu melodramu kulturnih stereotipa sa jakom antiliberalnom pristrasnošću”. Kako bilo, tek Munđijuov „Fjord” će gledati i srpska publika jer ga je, baš kao i sve druge nagrađene filmove, za prikazivanje kod nas i u zemljama regiona otkupila distributerska kuća „MegaCom Film-MCF”.

Gran-pri 79. Kanskog festivala otišao je zasluženo u ruke ruskom reditelju Andreju Zvjagincevu za njegov film „Minotaur”, inteligentno sročenu, dubinski snažnu priču u kojoj se rat u Ukrajini reflektuje u pozadini svakodnevice u životima likova i njihovog okruženja, diskretno inspirisanu Šabrolovim filmom „Neverna žena”, s tim što joj Zvjagincev pridodaje snažnu političku konotaciju. Zvjagincevljev „Minotaur” je negde rame uz rame sa ubedljivo najboljim filmom u ovogodišnjoj trci za „Zlatnu palmu”, a to je bez sumnje „Otadžbina” Pavela Pavlikovskog. U njegovom slučaju žiri predvođen korejskim autorom Park Čan Vukom doneo je u najmanju ruku čudnu odluku, mada su mnogi to veoma glasno nazvali ponižavajućom odlukom. Pavlikovski je za crno-belu i moćnu „Otadžbinu” osvojio „palmu” za najboljeg reditelja, ali je ta nagrada zapravo dodeljena ravnopravno sa španskim kolegama Havijerom Kalvom i Havijerom Ambrosijem rediteljima gej filma „Crna kugla”.

Nagradu za najbolji scenario osvojio je francuski autor Emanuel Mar za izvrstan film „Čovek svog vremena”, odnosno „Naše spasenje”, kakav mu je originalni francuski naslov koji je ujedno i naslov manifesta koji je u filmu napisao glavni junak. Marov film je takođe jedan od najboljih takmičarskih filmova inspirisan istinitim događajima i istinitom ličnošću – rediteljevom dedi Anriju Maru koji se u jednom trenutku našao „na pogrešnoj strani istorije” iz svojih najdubljih patriotskih uverenja i inženjerske metodologije efikasnosti u pokušajima spasenja Francuske tokom poraza od Nemačke i verovanja u višijevsku vladu. Zanimljivo, film nagrađenog Emanuela Mara je zapravo bio neka vrsta protivteže onim francuskim filmovima u takmičarskom programu koji su za svoje junake imali članove francuskog Pokreta otpora, poput „Mulena”, na primer, i sve to zajedno i jeste obeležilo ovogodišnji Kan i učešća moćne i vrhunski organizovane kinematografije i fondova koji su očigledno snažno podržali filmove na istorijsku i na „nacionalnu temu”. U Francuskoj je to za ponos i nešto sasvim logično. U Srbiji bi se ovakvi filmovi nazivali „nacionalističkim” u onom pežorativnom smislu...

Ovogodišnji žiri je lukavo našao rešenja da istakne vrednosti i filmova „Iznenada” japanskog autora Rjusukea Hamagučija i „Kukavica” belgijskog (rankofonskog) reditelja Lukasa Donta i to tako što ih je nagradio kroz glumačka dostignuća. „Palma” za najbolju žensku ulogu ravnopravno je dodeljena Viržini Efira i Tao Okamoto, partnerkama u Hamagučijevom filmu, dok je „palma” za najbolju mušku rolu otišla u ruke glumačkim partnerima u Dontovom filmu „Kukavica” (radnja se dešava u vreme Prvog svetskog rata) – Emanuelu Makiji i Valentanu Kampanju. Jedno od većih iznenađenja priređenih od strane žirija jeste i odluka da se nemačko-bugarskom filmu „Sanjana avantura” Valeske Grajzerbah, koji je bukvalno bio prikazan poslednji u takmičenju, dodeli nagrada „Jury Prize” i tako se nekako zaokružila ovogodišnja kanska glavna takmičarska priča u kojoj su uočljivo izostala poglavlja o holivudskom filmu, kojeg jednostavno ovde nije bilo.

Što se naše kinematografije tiče, nije bez značaja to što smo u festivalskim programima imali čak tri srpska autorska imena. Ivana Markovića sa „Obećani prostori” u programu ACID, i dve rediteljke sa svojim kratkim igranim filmovima: Tamara Todorović sa „Niko ništa nije rekao” i Tara Gajović sa „Preko praga”. U tradiciji je ovog festivala da prati naredne korake autora koji su debitovali u Kanu i da drži otvorena vrata za njih u budućnosti. I to je značajna stvar.

Sledeće, 2027. godine Kanski festival će obeležiti svoj 80. rođendan.