Rat­ni zlo­čin si­lo­va­njem po hr­vat­skom mo­de­lu

Mi­le P., iz­be­gli­ca iz Hr­vat­ske, ne­dav­no je na adre­su u Sr­bi­ji, u ko­joj ži­vi od av­gu­sta 1995, do­bio re­še­nje o spro­vo­đe­nju is­tra­ge, ko­ju je pro­tiv nje­ga, bra­ta mu i kom­ši­je otvo­ri­lo Žu­pa­nij­sko dr­žav­no od­vet­ni­štvo u Za­gre­bu još 21. de­cem­bra 2022. A kad je pro­či­tao da mu se na te­ret sta­vlja kri­vič­no de­lo rat­nog zlo­či­na – si­lo­va­nje bra­ti­će­ve že­ne – šo­ki­rao se.

I do sa­da sam znao da hr­vat­sko pra­vo­su­đe ola­ko pro­ce­su­i­ra pri­pad­ni­ke srp­ske na­ci­o­nal­no­sti za rat­ne zlo­či­ne, uklju­ču­ju­ći i one po­či­nje­ne si­lo­va­njem, s tim da su ovi po­to­nji bi­li pra­va ret­kost sve dok Hr­vat­ska 2015. ni­je do­ne­la Za­kon o pra­vi­ma žr­ta­va sek­su­al­nog na­si­lja za vre­me oru­ža­ne agre­si­je na Re­pu­bli­ku Hr­vat­sku u Do­mo­vin­skom ra­tu, ko­jim su i for­mal­no de­fi­ni­sa­ni sta­tus i be­ne­fi­ti žr­ta­va (zdrav­stve­na, psi­ho­lo­ška, prav­na i osta­la po­dr­ška), uklju­ču­ju­ći i fi­nan­sij­ske (jed­no­krat­na na­kna­da u iz­no­su od 13.272 do 19.908 evra i me­seč­na do­ži­vot­na na­kna­da u iz­no­su od oko 322 evra).

O for­mal­nim zah­te­vi­ma za pri­zna­va­nje sta­tu­sa i ostva­ri­va­nje pra­va žr­ta­va sek­su­al­nog na­si­lja od­lu­ču­je Mi­ni­star­stvo hr­vat­skih bra­ni­te­lja kroz pr­vo­ste­pe­ni uprav­ni po­stu­pak, u ko­jem ključ­nu ulo­gu ima ko­mi­si­ja ko­ja do­no­si struč­no mi­šlje­nje o to­me da li je pod­no­si­lac zah­te­va za­i­sta žr­tva sek­su­al­nog na­si­lja i pro­ce­nju­je te­ži­nu po­sle­di­ca.

Za ostva­ri­va­nje sta­tu­sa žr­tve, pod­no­si­lac zah­te­va pri­la­že bi­lo ko­ji do­kaz (me­di­cin­ska do­ku­men­ta­ci­ja, pra­vo­sud­ni do­ku­men­ti, voj­ni i po­li­cij­ski iz­vo­ri, is­ka­zi sve­do­ka, do­ku­men­ta­ci­ja udru­že­nja), ko­ji po­tvr­đu­je po­či­nje­ni čin, uklju­ču­ju­ći i lič­nu iz­ja­vu pod­no­si­o­ca zah­te­va pre iz­la­ska pred ko­mi­si­ju, pri če­mu za­kon ne uslo­vlja­va po­sto­ja­nje ra­ni­je sud­ske pre­su­de. Uko­li­ko su is­kaz žr­tve, me­di­cin­sko sta­nje i isto­rij­ski kon­tekst me­đu­sob­no uskla­đe­ni i uver­lji­vi, ko­mi­si­ja do­no­si po­zi­tiv­no mi­šlje­nje.

Pre­ma op­štem prav­nom po­ret­ku i Za­ko­nu o kri­vič­nom po­stup­ku, sva­ki dr­žav­ni or­gan du­žan je da pri­ja­vi kri­vič­no de­lo za ko­je se go­ni po slu­žbe­noj du­žno­sti, što rat­ni zlo­čin sek­su­al­nog na­si­lja sva­ka­ko je­ste. A po­što rat­ni zlo­čin ni­kad ne za­sta­re­va, tu­ži­la­štvo mo­že i mo­ra da po­kre­ne is­tra­gu bez ob­zi­ra na to ko­li­ko je vre­me­na pro­šlo. Od stu­pa­nja na sna­gu Za­ko­na iz 2015. Mi­ni­star­stvo hr­vat­skih bra­ni­te­lja pri­mi­lo je oko 300 zva­nič­nih zah­te­va za sti­ca­nje sta­tu­sa žr­tve rat­nog sek­su­al­nog na­si­lja (što je, po ne­kim pro­ce­na­ma, tek oko 15 pro­ce­na­ta stvar­nih žr­ta­va), od če­ga su po­zi­tiv­no re­še­ne ot­pri­li­ke dve tre­ći­ne pri­ja­va.

Pre­ma zva­nič­nim iz­ve­šta­ji­ma Dr­žav­nog od­vet­ni­štva RH, kri­vič­ni po­stup­ci su po­kre­nu­ti za zlo­či­ne po­či­nje­ne nad ukup­no 36 žr­ta­va sek­su­al­nog na­si­lja, a do sa­da je zva­nič­no pra­vo­sna­žno osu­đe­no 15 po­zna­tih po­či­ni­la­ca. Tre­ba li uop­šte na­gla­ša­va­ti da je naj­ve­ći broj po­stu­pa­ka vo­đen pro­tiv pri­pad­ni­ka biv­še JNA, TO i SVK? U po­sled­njih po­la go­di­ne, po­red po­me­nu­te is­tra­ge, po istom mo­de­lu, po­dig­nu­te se i dve op­tu­žni­ce pro­tiv dvo­ji­ce pri­pad­ni­ka SVK.

Mo­del ću pri­ka­za­ti kroz slu­čaj Mi­le­ta P. i dr.:

Ošte­će­na Lji­lja­na D. u iz­ja­vi ko­ju je da­la po­li­ci­ji u Si­sku 7. de­cem­bra 2021. na­vo­di: ro­dom je iz Lu­kav­ca Po­sav­skog, po na­ci­o­nal­no­sti je Hr­va­ti­ca, uda­la se 1986. za Sr­bi­na Mi­le­ta D. iz Gor­nje K., gde su ži­ve­li i gde im se 1988. ro­dio sin Da­li­bor; u av­gu­stu 1991. s de­te­tom od­la­zi kod svo­jih u Lu­ka­vac, oda­kle se, zbog mu­že­vlje­vih pret­nji, 1992. vra­ća kod nje­ga s de­te­tom; muž ju je stal­no nad­zi­rao i mal­tre­ti­rao, a no­ću kao srp­ski voj­nik od­la­zio na po­lo­žaj, zbog če­ga je vra­ta ku­će mo­ra­la stal­no da dr­ži otvo­re­na.

U av­gu­stu 1993. no­ću, dok joj je muž bio na po­lo­ža­ju, u nji­ho­vu ku­ću, pi­jan i s pu­škom u ru­ci, do­šao je mu­že­vljev bra­tić Jo­vo P. Na­re­dio joj da se ski­ne i si­lo­vao je u is­toj so­bi gde joj se na­la­zi­lo i de­te. To je re­kla mu­žu, a on joj je od­go­vo­rio da će re­ći Jo­vi da je vi­še ne sme di­ra­ti. To se po­no­vi­lo i ne­ko­li­ko da­na ka­sni­je, ka­da je kod nje, ta­ko­đe no­ću, u spa­va­ću so­bu do­šao nji­hov po­zna­nik Ste­vo. S., ina­če pret­po­sta­vlje­ni sta­re­ši­na nje­nom mu­žu, i re­kao joj da se ski­ne, jer će joj u pro­tiv­nom ubi­ti bra­ta, hr­vat­skog voj­ni­ka, ko­ji je do­šao na srp­sku stra­nu u iz­vi­đa­nje, pa se i nje­mu i po­da­la.

U ma­ju 1995. hte­la je da po­se­ti maj­ku, ko­ja je ži­ve­la s dru­ge stra­ne re­ke Sa­ve pod hr­vat­skom kon­tro­lom, pa je njen muž Mi­le­tu P., ta­ko­đe nje­go­vom bra­ti­ću, ko­ji je bio glav­ni za iz­da­va­nje do­zvo­la za iz­la­zak iz Kra­ji­ne, pod­neo zah­tev za nju ra­di po­se­te maj­ci. Ne­ko­li­ko da­na ka­sni­je, Mi­le je na­vra­tio kod nje da­nju, u ci­vi­lu i bez oruž­ja, u vre­me kad joj je muž ta­ko­đe bio na po­lo­ža­ju, i re­kao joj ako mu se ne po­da da ne­će do­bi­ti do­zvo­lu, pa se i nje­mu po­da­la. Is­pri­ča­la je mu­žu i da su je si­lo­va­li i Ste­vo i Mi­le, ali joj on ni­šta ni­je re­kao, po če­mu je za­klju­či­la da je on znao da ime­no­va­ni do­la­ze kod nje, ali da im se ni­je smeo su­prot­sta­vi­ti jer su ga uce­nji­va­li zbog nje­ne na­ci­o­nal­no­sti.

U av­gu­stu 1995. s mu­žem i si­nom iz­be­gla je u Sr­bi­ju, oda­kle se 1998. vra­ti­la kod maj­ke u Lu­ka­vac, a 2013. i zva­nič­no se raz­ve­la od mu­ža. Zbog sve­ga što joj se de­ša­va­lo psi­hič­ki je obo­le­la, od če­ga se od 1994. le­či u Pe­tri­nji.

Maj­ka Ma­ri­ca K. i se­stra An­to­ne­la B. u in­for­ma­tiv­nom raz­go­vo­ru kod po­li­ci­je sa­gla­sno na­vo­de da im je Lji­lja­na pet­na­e­stak go­di­na po za­vr­šet­ku ra­ta pr­vi put is­pri­ča­la da je si­lo­va­na u to­ku ra­ta od po­me­nu­te tro­ji­ce. Sin ošte­će­ne Da­li­bor na­vo­di da je od ba­ke Ma­ri­ce iz­me­đu 2006. i 2008. te­le­fo­nom sa­znao da mu je maj­ka si­lo­va­na na na­čin na ko­ji je to ona opi­sa­la. Nje­mu maj­ka o to­me ni­je ni­šta pri­ča­la, a otac mu je re­kao da o to­me ni­šta ne zna i da pu­sti to sa­da. Sve tro­je su po­tvr­di­li da je ošte­će­na psi­hič­ki bo­le­sna oso­ba, da se dva­de­se­tak go­di­na le­či kod psi­hi­ja­tra i da je u ne­ko­li­ko na­vra­ta bi­la na sta­ci­o­nar­nom le­če­nju u psi­hi­ja­trij­skim bol­ni­ca­ma, te da sin Da­li­bor vo­di sud­ski po­stu­pak pred su­dom u Si­sku ra­di do­bi­ja­nja sta­ra­telj­stva nad maj­kom, po­što joj je pre de­se­tak go­di­na od­u­ze­ta po­slov­na spo­sob­nost.

Žr­tvin brat Dra­go K. ka­že da ni­kad ni­je čuo se­stru da pri­ča da je si­lo­va­na na oku­pi­ra­nom pod­ruč­ju. A njen muž Mi­le D. po­ri­če da bi imao bi­lo ka­kva sa­zna­nja o si­lo­va­nji­ma nje­go­ve biv­še su­pru­ge, a da se to de­si­lo i da je za to znao da bi si­gur­no to i pri­ja­vio ta­da­šnjoj po­li­ci­ji. Iako mu je že­na psi­hič­ki bo­le­sna, ka­že da su svi me­šta­ni Gor­nje K., uklju­ču­ju­ći i osum­nji­če­ne, pre­ma njoj bi­li ko­rekt­ni.

Osta­li sve­do­ci, ko­ji su ži­ve­li u RSK, o na­vod­nom si­lo­va­nju ne­ma­ju ni­ka­kvih sa­zna­nja, osim što po­tvr­đu­ju da su za vre­me ra­ta osum­nji­če­ni ži­ve­li u Gor­njoj K. i da su bi­li an­ga­žo­va­ni u kra­ji­škoj voj­sci, te da je Mi­le P. ško­lo­va­ni po­li­ca­jac, ko­ji je te po­slo­ve ra­dio i pre ra­ta i u to­ku nje­ga.

Hr­vat­ski or­ga­ni go­nje­nja pre otva­ra­nja is­tra­ge ni­su se ni po­tru­di­li da pri­ba­ve is­ka­ze osum­nji­če­nih, već su za­klju­či­li da „pri­ku­plje­na in­for­ma­tiv­na oba­ve­šte­nja pru­ža­ju osno­va­nu sum­nju da su po­či­ni­li in­kri­mi­ni­sa­na de­la”.

Osno­va­na sum­nja je znat­no vi­ši ste­pen sum­nje ute­me­ljen na kon­kret­nim do­ka­zi­ma, što je za­kon­ski mi­ni­mum za po­kre­ta­nje zva­nič­ne is­tra­ge.

A šta ima­mo u kon­kret­nom slu­ča­ju?

Du­šev­no bo­le­sna oso­ba, ko­joj je pre de­se­tak go­di­na od­u­ze­ta i po­slov­na spo­sob­nost, pet­na­e­stak go­di­na po za­vr­šet­ku ra­ta, iako se kod maj­ke vra­ti­la mno­go ra­ni­je, pr­vi put maj­ci i se­stri pri­ča da je bi­la si­lo­va­na od ro­đa­ka i kom­ši­ja nje­nog mu­ža, od ko­ga se u me­đu­vre­me­nu i raz­ve­la, što ba­ka te­le­fo­nom pre­no­si i žr­tvi­nom si­nu, ko­ji se bo­ri da do­bi­je sta­ra­telj­stvo nad maj­kom, dok o na­vod­nim si­lo­va­nji­ma poj­ma ne­ma­ju ni žr­tvin ta­da­šnji muž, u či­joj ku­ći su se de­ša­va­la na­vod­na si­lo­va­nja u vi­še na­vra­ta, ni njen brat, zbog ko­ga se po­da­la jed­nom si­lo­va­te­lju?!

Ne mo­ra­te bi­ti prav­nik, do­volj­no je upo­tre­bi­ti zdra­vu lo­gi­ku i do­ći do za­ključ­ka da je ce­la pri­ča is­kon­stru­i­sa­na na­kon do­no­še­nja onog za­ko­na o pra­vi­ma žr­ta­va sek­su­al­nog na­si­lja, i to u naj­u­žem kru­gu oko na­vod­ne žr­tve: nje­ne maj­ke, se­stre i si­na, ka­ko bi ista ostva­ri­la sve one po­me­nu­te za­kon­ske be­ne­fi­te, što bi, ako uspe, re­ši­lo naj­ve­ći pro­blem i žr­tve i nje­nih naj­bli­žih. I to je ljud­ski pot­pu­no ra­zu­mlji­vo.

Ali ni­je ra­zu­mlji­va, a ni prav­no ute­me­lje­na, oce­na nad­le­žnog tu­ži­o­ca da su iz­ja­ve pred po­li­ci­jom na­vod­ne žr­tve i nje­nog naj­u­žeg kru­ga ro­đa­ka, da­te u go­re opi­sa­noj si­tu­a­ci­ji, do­stat­ni do­ka­zi za otva­ra­nje is­tra­ge. Šte­ta ko­ja je na­ne­se­na ne­vi­nim lju­di­ma je ne­mer­lji­va. Iz is­ku­stva znam da i njih i nji­ho­ve po­ro­di­ce, po­seb­no brač­ne dru­go­ve, de­cu i unu­ke, mno­go vi­še po­ga­đa­ju op­tu­žbe za si­lo­va­nje ne­go za bi­lo ko­ja dru­ga kri­vič­na de­la iz gru­pe rat­nih zlo­či­na.

Tekst sam i na­pi­sao ka­ko bih pre­ko nje­ga po­slao po­ru­ku hr­vat­skim or­ga­ni­ma go­nje­nja da se pri­li­kom otva­ra­nja is­tra­ga za ovu vr­stu kri­vič­nih de­la do­slov­no pri­dr­ža­va­ju de­fi­ni­ci­je osno­va­ne sum­nje, jer u pro­tiv­nom, kao u na­ve­de­nom slu­ča­ju, pra­ve ogrom­nu šte­tu osum­nji­če­nom i ve­li­kom kru­gu nji­ho­vih srod­ni­ka, pri­ja­te­lja i su­na­rod­ni­ka. A to ne mo­že več­no tra­ja­ti i osta­ti ne­ka­žnje­no.

*Do­ku­men­ta­ci­o­no-in­for­ma­tiv­ni cen­tar „Ve­ri­tas”

Prilozi objavljeni u rubrici „Pogledi” odražavaju stavove autora, ne uvek i uređivačku politiku lista