Puca evropski san o lovcu budućnosti: Francuska i Nemačka ne mogu da se dogovore

Francusko-nemačko-španski program budućeg borbenog vazdušnog sistema, poznat kao FCAS, ponovo je dospeo u središte evropskih odbrambenih rasprava, nakon što su iz „Erbasa” stigle ocene da bi projekat, ukoliko ne bude moguć kompromis o jednom avionu, mogao da se razvija i u pravcu dva odvojena lovca.

Šef odeljenja za odbranu i kosmos u kompaniji „Erbas”, Majk Šelhorn, ukazao je da osnovni problem nije samo industrijska raspodela poslova, već i različita vojna očekivanja Pariza i Berlina. Francuska od budućeg aviona traži sposobnost delovanja sa nosača aviona i ulogu u sistemu nuklearnog odvraćanja, dok su Nemačka i Španija više usmerene na platformu vazdušne dominacije. Taj spoj je, kako je naveo, od početka bio izuzetno težak inženjerski i politički kompromis.

FCAS je zamišljen kao mnogo više od klasičnog lovca. Prema konceptu „Erbasa”, reč je o umreženom sistemu koji treba da poveže borbeni avion nove generacije, bespilotne prateće platforme, senzore i takozvani „borbeni oblak”, odnosno digitalnu infrastrukturu za razmenu podataka u realnom vremenu. Upravo taj deo programa u „Erbasu” i dalje smatraju strateški važnim, čak i u slučaju da se spor oko samog aviona ne reši u sadašnjem obliku.

Problem je, međutim, što je FCAS godinama opterećen nadmetanjem „Daso avijacije”, koja ima vodeću ulogu na francuskoj strani, i „Erbasa”, koji predstavlja nemačko-španski industrijski blok. Spor se vodi oko kontrole nad ključnim delovima programa, intelektualne svojine i raspodele poslova. Rojters je nedavno objavio da je vrednost programa oko 100 milijardi evra i da su vlade Francuske, Nemačke i Španije i dalje u fazi procene budućnosti projekta.

Šelhornova ocena da bi rešenje sa dva lovca moglo biti prihvatljivo pokazuje koliko su se promenila polazišta evropske odbrambene politike. Kada je program pokrenut, evropska potrošnja za odbranu bila je znatno manja, a očekivanje je bilo da će zajednički avion biti simbol tehnološkog i političkog jedinstva. Rat u Ukrajini, rast troškova odbrane i različiti nacionalni prioriteti sada su tu računicu promenili: Pariz želi platformu koja čuva francusku stratešku autonomiju, dok Berlin nastoji da dobije sistem koji odgovara njegovoj viziji vazdušne superiornosti u NATO okviru.

Dodatni pritisak stvara i vremenski faktor. FCAS je prvobitno predstavljan kao projekat koji bi trebalo da obezbedi evropski borbeni avion oko 2040. godine, ali su kašnjenja i političko-industrijski sporovi otvorili pitanje da li je taj rok uopšte dostižan. Izvršni direktor „Dasoa” Erik Trapje još je ranije upozoravao da bi se realni horizont mogao pomeriti daleko posle prvobitnih planova.

U međuvremenu, Sjedinjene Države su već dodelile „Boingu” ugovor za razvoj F-47 u okviru programa Next Generation Air Dominance, koji američko ratno vazduhoplovstvo predstavlja kao avion šeste generacije. Kina je, prema izveštajima Rojtersa, takođe pokazala nove napredne konstrukcije sa stelt karakteristikama, što je dodatno pojačalo utisak da Evropa u trci za sledeću generaciju borbene avijacije nema mnogo prostora za odlaganje.

Paradoks je u tome što je FCAS trebalo da bude evropski odgovor na zavisnost od američke tehnologije, posebno od F-35, koji je postao dominantan izbor brojnih evropskih članica NATO-a. Iako i sam F-35 ima ozbiljna kašnjenja u modernizaciji Blok 4, koja je važna za buduće sposobnosti aviona, evropski proizvođači nisu uspeli da ponude jedinstvenu i vremenski uverljivu alternativu. Američka vladina revizorska služba je 2025. ukazala na probleme u modernizaciji F-35, ali to nije bitno promenilo činjenicu da evropske države i dalje u velikoj meri računaju upravo na taj avion.

Zato spor oko FCAS-a ima značaj koji prevazilazi pitanje jednog aviona i pokazuje da evropska odbrambena industrija i dalje teško pronalazi ravnotežu između zajedničkih ambicija, nacionalnih interesa i industrijskog prestiža. Ukoliko Francuska, Nemačka i Španija ne uspeju da usaglase političku i tehničku osnovu programa, Evropa bi mogla da dobije ne jedan simbol strateške autonomije, već još jedan dokaz da su njene velike odbrambene ambicije često snažnije na papiru nego u proizvodnim halama.