Bitka za Rumena Radeva

Odmah posle pobede na Evrosongu u Beču, pobornici teorija zavera odmah su smislili uzrok i cilj ovakvog ishoda. Bugarskoj je iz EU birokratije ponuđena šargarepa, da kolebljivu članicu obasja evropskim glamurom, da se sledećoh godinu dana u Sofiji i šire egzaltirano priča da je Bugarska Evropa, da tako treba, da idemo ka njima a ne na istok.

Ali ostavimo pobornicima zaveru. Pobeda pevačice Dare sa pesmom „Bangarag“ skrenula je pažnju na Bugarsku, koja se stabilizovala nakon pet godina političke krize, a aktuelni premijer Rumen Radev dobija na težini u EU zahvaljujući velikoj podršci birača.

Za godinu dana Sofija će organizovati svoju Evroviziju, a onda ćemo videti šta se dešava na najudaljenijem jugoistoku Evrope i da li se formirao novi mini podblok zemalja koji „priznaje“ Brisel, ali sasvim sigurno želi veću nezavisnost.

Uz Bugarsku, očigledno je važna i Rumunija, iako je tamo situacija drugačija. Međutim, razvoj događaja u obe zemlje kao da rezonuje sa nizovima političkih događaja koje i sami znamo iz prve ruke, tako da pregledom šta se u njima dešava dobijamo širu sliku celog regiona čiji smo i sami deo.

Nakon što su čuli prve izjave novog bugarskog premijera, Moskva je saopštila da su „impresionirani“ sadržajem i stavovima Rumena Radeva, a prva reakcija unutar Evropske unije bio je strah da je jedan Orban otišao, a drugi došao.

 Ali to nije baš tako, suptilnije je, nijansiranije.

Više od Orbana, Rumen Radev u svom odnosu sa Briselom podseća na Slovaka Roberta Fica i Čeha Andreja Babiša. Lakmus test je njegov odnos prema ratu u Ukrajini i ideji o prijemu Ukrajine u EU.

Slovak i Čeh zauzimaju srednju liniju između Moskve i Brisela, sada im se pridružio i Bugarin, i možda, ako poslušamo izjave političara u drugim zemljama Centralne i Istočne Evrope, Rumen Radev neće biti poslednji u redu. Nisu svi na istoj udaljenosti od Moskve.

 Najbliži, prema izjavama, ličnim vezama, pa čak i ideologiji, bio bi Robert Fico, drugi, doduše mnogo diskretniji, ali ciničniji, vođen isključivo interesom, a ne vrednostima, bio bi milijarder Andrej Babiš. Tek onda bi sledio Radev, koji je evroskeptik, ali i Putinov skeptik. Još dalje niz put je verovatno novi mađarski lider, Peter Mađar, mnogo proevropskiji od ove trojice, ali ne i potpuno na briselskoj liniji.

Tokom svog mandata kao predsednik Bugarske od 2017. do 2026. godine, Rumen Radev se snažno protivio evropskoj vojnoj pomoći Ukrajini. Tvrdio je da „pomoć Ukrajini produžava rat“. Dodao je da Bugarska nikada ne bi poslala svoje vojnike u Ukrajinu jer to nije rat koji se tiče njegove zemlje.

„Kao vrhovni komandant, kategorično sam protiv slanja naših trupa u Ukrajinu u bilo kom obliku, protivio sam se tome od samog početka.“ Ili: „Nemoralno je da Evropa gura Ukrajinu u dalji rat.“

Prema Radevu, sankcije protiv Rusije su besmislene i on bi voleo da kupuje rusku naftu ako je cena dobra, iako razume da to za sada ne može da učini. On smatra da je Krim ruski, a ne ukrajinski. Pre nekoliko meseci podržao je građanske demonstracije protiv uvođenja evra.

Isključio je mogućnost simboličnog bugarskog finansiranja pomoći Ukrajini. Međutim, za razliku od Orbana, signalizirao je da neće staviti veto na inicijative EU koje se tiču Ukrajine. To su uradili Fico, Babiš i Mađar. Takođe, pošto je bugarska odbrambena industrija u usponu, a nemački Rajnmetal planira investiciju od milijardu evra, fabriku koja bi delimično bila finansirana evropskim programom SAFE, ne bi mu palo na pamet da je ugrozi.

Neposredno pre aprilskih izbora, koje je osvojio sa 46 odsto glasova, Rumen Radev je osnovao stranku Progresivna Bugarska, koju politikolozi opisuju kao populističku levicu centra, ili nacionalističku levicu, ili levo-konzervativnu stranku. U prevodu, to je društveno konzervativna stranka, ukorenjena u bugarskoj tradiciji, ali sa pozivima na ekonomsku pravdu i delovima nostalgije za socijalizmom.

Radev je vodio kampanju na porukama o borbi protiv korupcije i zalagao se za nezavisno pravosuđe i progon neopravdano bogatih. Verovatno umorni od stalnog izlaska na birališta, trčanja u krug, formiranih koalicija i strašne političke fragmentacije, građani su dali Radevu ogromnu podršku i prvi put od 1997. godine postoji stranka sa većinom u bugarskom parlamentu.

Percepcija korupcije među bugarskim građanima je najviša u Evropskoj uniji. Ipak, kako je komentarisao analitičar Ivan Krastev, Bugari na izborima nisu birali politički radikalne opcije, već čoveka koji im deluje pragmatično, odgovorno i vojno ozbiljno.

Radev je u Americi obučen za pilota lovačkog aviona, a bio je i komandant bugarskog vazduhoplovstva. Neki kažu da je mnogo toga pokupio iz svog američkog vojnog odgoja, i da je sklon i Trampu, ali to još nije dokazano.

Bugarsku je od 2009. do 2020. godine, sa dva kratka prekida, vodio Bojko Borisov, lider stranke GERB (Građani za evropski razvoj Bugarske). GERB je stranka desnog centra, važan član EPP-a, a Borisov, nekadašnji favorit Angele Merkel među liderima novoprimljenih država, bio je neko na koga je Brisel mogao da računa da će se, uprkos njegovom kolebanju napred-nazad, pokazati kao pouzdan saveznik na krajnjem jugoistoku briselskog bloka.

 Osvrćući se na svoje nasleđe, Bojko Borisov je čvrsto postavio Bugarsku unutar EU i NATO-a, uprkos činjenici da većina Bugara oseća stvarnu vezu sa Rusijom, zasnovanu na verskoj i kulturnoj bliskosti.