Majska kiša u carskome Prizrenu

Prizren – Hrlili su na Spasovdan raseljeni Prizrenci hodočasnici sa svih strana i oni koji su ostali da čuvaju „carski grad” ka Crkvi Svetog Spasa, srednjovekovnoj zadužbini cara Dušana, sagoreloj u martovskom pogromu, a danas samo delimično obnovljenom hramu.

Crkva je obnovljena tek toliko da se u njoj drže liturgije, da može saborni narod da se pomoli Vaznesenju Gospodnjem – Spasovdanu, hramovnom svecu ove bogomolje.

Grabili su tog dana Srbi od Bogoslovije Svetog Kirila i Metodija, koja ove godine slavi 155 godina postojanja, zadužbine Sime Igumanova, u grupama i pojedinačno išli od Sabornog hrama Svetog Đorđa, tamo gde je Vladičanski dvor episkopa raško-prizrenskog. Goreo je i Saborni hram 17. marta, a gorela je i episkopija, kao što je gorela i svaka srpska kuća.

Usprtim sokacima u nekadašnjoj srpskoj četvrti pod Kaljajom, žurili su da se saberu na liturgiji, da se pričeste i da saslušaju besedu oca Mihaila, igumana manastira Svetih arhangela, gde je bilo grobno mesto cara Dušana.

Klizavom kaldrmom od prolećne majske kiše, gde se prazne srpske kuće oslanjaju jedna na drugu, u grupama silaze albanski srednjoškolci. Pretpostavljamo da su bili na tvrđavi. Govore albanski, a ono Srba, što u grupama ili pojedinačno ide, šapuće. U nekada najlepšem delu Prizrena, tu pod Kaljajom, sada su neki drugi ljudi, samo se albanski jezik tu čuje. Nove kuće zamenile su one izgorele srpske, a na pojedinim istaknuta albanska zastava. Čujemo da ima i srpskih obnovljenih i da će i druge da se grade.

Gorele su srpske kuće u toj martovskoj „kristalnoj noći”, sve do jedne. Albanski ekstremisti su palili sve što je srpsko. Oni malobrojni Srbi koji su se vratili odmah posle ’99. jedva su tada izvukli živu glavu. A sve se događalo pred očima Kfora, pred očima navodnih mirovnjaka.

Na zaravni pred Crkvom Svetog Spasa, koja slovi za jednu od najlepših ovde, sabrali se Srbi. Priča, žagor i smeh odzvanjaju Potkaljajom. Skoro na samom ulazu u crkvu kosovski policajci, ali i vojnici Kfora. Zapodenusmo razgovor na čistom srpskom jeziku.

Krenu kiša u carskom Prizrenu, gradu koji ima najviše sunčanih dana ne samo na Kosovu i Metohiji nego i u regionu. Poče pljusak, a mi potrefismo od onih 2.150 sunčanih sati baš ovaj kišni.

Narod se malo uskomeša, al’ nikog kiša ne omete da nastavi priču o Prizrenu, o svom gradu o kojem duša pati.

„Iz čuvene sam trgovačke porodice, rođena preko puta Crkve Svetog Đorđa. Otac Svetozar bio je nadaleko čuveni trgovac. Majka mi je do 1999. godine živela u Prizrenu, a onda kad i svi Srbi proterana. Stalno dolazim ovde jer mi je u rodnom gradu duša ostala”, govori u dahu Dušica Mitrović, kojoj je 76. godina. Lepa, doterana žena koja je sa ćerkom Jelenom Mrkić došla dan ranije u rodni grad.

Prenoćile su u hotelu koji gleda na nekadašnje dvorište u kojem se Jelena kao dete sa sestrom i bratom igrala. Nije bilo mesta u konacima Arhangela, pa su konačile tu u samom Prizrenu.

Tu u ulici gde su bili drvoredi dudova, gde su prve lipe cvetale i gde su od prvih ruža, onih sitnih, a žar-crvenih Prizrenke pravile „šurup” (sok), koji se i danas prodaje u retkim dućanima, ali ni nalik onom starom.

Zbog mediteranske klime ovde u Prizrenu, u Metohiji sve je prvo cvetalo, a i prvi plodovi iz zasađenih bašti stizali.

Priča Jelena, lepa plavuša, likom na majku, da živi u Kosovskoj Mitrovici, gde joj je i sestra udata, a brat živi u Zvečanu.

S njima je i Bojana Kecović, učiteljica, koja je, kao i svi Srbi iz Prištine, izbegla kad su se vojska i policija u junu pre 27 godina povlačile.

Sretosmo i Dobriće iz Zubinog Potoka. Nisu baš voljni za priču, al’ čusmo da su jedni od dobrotvora manastira Brnjak u Ibarskom Kolašinu. Bili su ove godine jedni od tri domaćina hramovne slave i slave grada Prizrena, gde Prizrenci pored Spasovdana kao slavu grada proslavljaju i Đurđevdan.

Od pre šest godina ponovo zvone zvona Bogorodice Ljeviške, koja je za vreme osmanlijske vlasti bila pretvorena u džamiju, freske prekrečene, izubijane čekićem. Ali ostale su freske „Hristos čuvar Prizrena” i „Bogorodica milostiva sa Hristom hraniteljem sirotinje”, a crkva je proglašena za svetsku kulturnu baštinu.

Načas ugreja sunce, dok se tamo preko, na Paštriku, beleo sneg. Nekada je u samom Prizrenu živelo 12.000 Srba. Danas samo dvadesetak, ali vraćaju se Srbi u grad na Bistrici. I oni koji su rodom odavde, ali i oni koji su iz priče zavoleli Prizren.

Pre dve godine u Prizren je došao Nikola Spasojević. On je iz Beograda, a žena Mirjana mu je iz Zubinog Potoka. Zaposlen je kao kustos u Crkvi Bogorodica Ljeviška, ili kako je inače svi zovu „Ljeviška”.

„Ko god ima mogućnosti treba da se vrati u Prizren. Da se vrati ili da dođe da živi ovde”, kazuje Nikola za „Politiku”, dok sunce poče da greje.

Srećemo poznate ljude, došli sa svih strana.

Tu je i Jasmina Savić, povratnica koja se pre dve godine vratila u Prizren. Rođena je ovde, ali se kao dete sa roditeljima odselila u Kragujevac. Roditelji su iz ovog kraja gde je veže gomila lepih sećanja.

U svečanoj je tradicionalnoj prizrenskoj nošnji koja mami poglede svih koji su na Spasovdan došli u Prizren. Oblači je i o svim praznicima.

„Raduje me što je Prizren postao nezaobilazna destinacija hodočasnika. Dolaze ne samo Prizrenci nego i svi oni koji su makar jednom čuli za Prizren. Mi, malobrojni ovde družimo se, okupljamo se nedeljom na liturgiji u Crkvi Svetog Đorđa, u Ljeviškoj, na nedeljnom ručku u Bogosloviji. Kada su praznici, mi Prizrenke spremamo naša tradicionalna jela, pogače, kolače, a nezaobilazna je „tespištija” kolač sličan današnjim urmašicama.

Ali ovaj se pravi sa ceđem, govori Jasmina, dok vetar donosi miris zove iz odozgo iz sokaka iz Potkaljaje. Uskoro bi trebalo da pokrene proizvodnju tradicionalne prizrenske nošnje, gde bi se uposlile žene iz Prizrena, Orahovca, Velike Hoče...

Pisala je „Politika” o Jasmini kad se tek vratila, ali je ovo bio naš prvi susret uživo.

Krenusmo na Kaljaju, na tvrđavu koja je na 600 metara nadmorske visine, ali koja se učinila baš visoko zbog kaldrme koja se usijala od kiše, pa obuća klizi, te se jedva uspinjemo.

Prolazimo kraj Crkve Svete Nedelje, zadužbine mladog kralja Marka Mrnjavčevića, iz pesme poznatog kao Kraljević Marko, te nas rastuži vest da je preminula Svetlana Jovanović Čočanović, kod koje su bili ključevi crkve.

Pre neku godinu nas je ugostila u svojoj kući od skoro od 150 kvadrata, sa koje se video ceo Prizren. I onaj kameni most i česma kraj Šadrvana, za koju stoji priča da ako popiješ vodu sa te česme, opet se vraćaš u Prizren. Vraća se i monaštvo. Vratilo se i u Crkvu Svete Nedelje, gde se na praznik 20. juna okuplja verni narod i seče se slavski kolač. Na praznik Svete Nedelje.