Moja domovina je tamo gde snimam filmove

79. KAN

Dubravka Lakić

Kan – Pitanje je da li bi se Andrej Zvjagncev kao Rus sa svojim filmom mogao pojaviti u takmičenju na festivalu da nije u egzilu i da njegov „Minotaur” koji je upravo osvojio Gran pri 79. Kana, iako na rusku temu i na ruskom jeziku, nije snimljen francuskim novcem u Letoniji. Bojkot ruskih umetnika još uvek traje u Evropi.

 U ekskluzivnom razgovoru za „Politiku” Andrej Zvjagincev (Novosibirsk, 1964), autor „Povratka” i u Kanu već nagrađivanih filmova „Progonstvo”, „Elena”, „Bez ljubavi” i „Levijatan” (ova dva poslednja bila su nominovana i za Oskara), govori sada o omažu Klodu Šabrolu čiji mu je film iz 1969. poslužio za polaznu ideju, o jednom zločinu bez kazne, borbi za moć, preživljenom kovidu s kojim se teško bio zarazio i životu u Parizu. A njegov „Minotaur” priča o uspešnom vlasniku i direktoru kompanije Glebu, čiji porodični život počinje da se raspada nakon što sazna da mu žena ima aferu, a istovremeno od gradske vlasti dobija „sugestiju” da 14 muškaraca iz svoje kompanije pošalje na mobilizaciju za rat u Ukrajini koji je tek počeo. U oba slučaja, njegova monstruozna strana izlazi na videlo i otuda u naslovu filma ime te grčko mitološke figure kojoj su se prinosile žrtve...

U nekoj svojoj osnovi „Minotaur” jeste delimično zasnovan na Šabrolovoj „Nevernoj ženi”, ali je mnogo važnije i zanimljivije ono što postoji ispod površine te glavne ideje?

Pre svega, moj koautor i ja, Semjon Nališenko, zasnovali smo našu priču na intrigi. To je priča o tri osobe: Glebu, njegovoj ženi i njenom ljubavniku. Ova intriga je bila osnova, a zatim smo dodali glavni deo priče po našem nahođenju. Naravno, napravili smo izvesnu počast Šabrolu, bukvalno ponavljajući neke kadrove, ili neke sudare pozicija. Ali generalno, smatrali smo ovo nezavisnim i odvojenim od konteksta originalnog izvora. Ovo je neka vrsta suštine filma, i oko toga smo dodali čitav niz drugih stvari koje su nam bile veoma važne.

Postoje neki kadrovi koji su preslikani od Šabrola?

Postoje neke male situacije, na primer, kada Gleb prvi put dovodi ženu u grad, izlazi iz auta i proverava da li ona ulazi u kafić. Ovo je potpuno isti kadar kao u Šabrolovom filmu. Šabrol je imao svoje ciljeve, pa je neke stvari potpuno izostavio iz kadra. Kancelarija i radni prostor glavnog junaka su slepa tačka u njegovom filmu. Njega to nije zanimalo.

Odlučio je da se fokusira samo na žanrovsku priču i priču o odnosima. Mi smo znali da ovu kancelariju i radni prostor treba nečim ispuniti. Prvo, nismo znali čime, ali se onda desio 22. septembar 2022. i delimična mobilizacija u Rusiji po ukazu Putina i to nam je, sasvim prirodno, dalo suštinu. To nam je dalo ono što će zapravo stvoriti priču.

Ljubavnik je ubijen i šta je sa tim jednim ljudskim životom koji prestaje da ima vrednost u tim ratnim okolnostima?

Sa filmom vam je kao sa ogledalom. Zamislite da vi stojite sa jedne strane ovog stakla, a mi smo sa druge strane. Vi gledate predmet koji je nastao u tišini nekog intimnog, unutrašnjeg prosvetljenja, intuicije. Intuicija je neizreciva. Ovo je čista metafizika. O životu bez vrednosti, bez važnosti. Mi samo stvaramo priču i nudimo vam da je pogledate. A vi onda donosite svoje zaključke i svoja tumačenja. Vi ste sa druge strane ogledala, gledate u završeni umetnički objekat. Sa moje strane, to je ta vrsta intimnog procesa sa intuicijom i otkrićima. I nikada ne koristim analitičke reči u ovom procesu. Nikada ne kažem koscenaristi: „Hajde da napravimo film o borbi za moć.„ Pokušavamo da izmislimo priču i da je oživimo. To nije rad sa konceptima. To je rad sa intuicijom, sa osećanjima, sa posmatranjem života.

Vaši filmski junaci su prilično bogati i moćni i čini se da njihovi postupci nemaju posledica, da li tako gledate na visoko društvo u Rusiji?

Vratimo se na Šabrola i njegov žanrovski film. Žanr pretpostavlja da postoji zločin i da mora postojati kazna. Ako je policija umešana, ona istražuje slučaj. Šabrolov junak je uhvaćen. I biće kažnjen za ubistvo. U našoj produkciji, po našem viđenju priče, pokušali smo da uništimo uobičajeno. Stoga, naš policajac tokom istrage kaže: „Hajde da idemo na ručak”, jer je nezainteresovan za slučaj.

Je li to hiperbola?

Ovo nije hiperbola ni preterivanje zbog korupcije koja je veoma stvarna u Rusiji. U Rusiji, ako ste počinili zločin, lako možete da se oslobodite sudskog odgovornosti. Ili, na primer, ako se nađete u nekoj vrsti problema koji vam preti decenijskom kaznom, ako ste visokorangirana osoba, oficir ili preduzetnik, sada možete da kažete: „Ići ću u rat, ići ću da se borim za zemlju” i mogu da vam potpišu dokumenta, a vi ćete jednostavno pobeći od suda. Međutim, svi savršeno razumeju da ako ste osoba sa vezama, nećete nikada biti na prvoj liniji fronta. Stoga, ovde nema preterivanja. Mislimo da je naš junak Gleb verovatno bezbedan dok je gradonačelnik još uvek na svom mestu. Ako ode, onda ne znamo. Ali zasada je zbog korupcije bezbedan u Grčkoj u svojoj prelepoj vili, što je sasvim autentično.

Dakle, to je zločin bez kazne?

Da, i tako to biva.

Ovo je Vaš prvi film snimljen van Rusije, iako je priča ruska i govori se na ruskom jeziku? Da li ste spremni da radite priče i na drugom jeziku?

Ne, ne želim. Ako ste ruski reditelj koji govori ruski, a sledeći film snimate na drugom jeziku, bežite od stvarnosti. Pre nego što sam počeo da snimam „Minotaur” odlično sam razumeo da film treba da bude o Rusiji, na ruskom jeziku, sa ruskim kontekstom. U ratnom stanju, u kakvom Rusija i Ukrajina jesu, bilo bi veoma čudno biti ruski reditelj, a ne snimiti film o tome. Nakon filma „Bez ljubavi”, nakon teške bolesti i činjenice da sam jedva ostao živ, nakon što sam boravio u Evropi, u Parizu, nakon početka rata, znao sam da prvi film koji ću snimiti mora da govori o Rusiji i savremenom kontekstu i onome što se dešava upravo sada. Shvatio sam da ne mogu lako da pređem na drugi registar, jer bi to bilo veoma čudno.

Jeste li spremni da krenete dalje?

Sledeći film, neću vam reći o čemu se radi jer još nije do kraja određen, ipak će jednom nogom stajati na teritoriji ruskog jezika i ruskog konteksta, a drugom nogom će biti u prolazu, u prelaznom stanju. Želimo da napravimo dvojezični film na ruskom i engleskom i za to postoji osnova. A koji će koraci biti preduzeti, to je već određeno sudbinom. Osećam da nema potrebe ponavljati istu temu u takvoj tautologiji. A posle toga, pa, život će pokazati šta ćemo napraviti. Mislim da sam sa „Minotaurom” rekao šta je trebalo da kažem, tako da sada mogu da nastavim dalje.

Da li je Vaša bolest na bilo koji način promenila Vaš pogled na život i snimanje filmova?

Teško mi je reći da li je nešto promenila, jer mislim da bi spoljašnje gledište bilo mnogo upečatljivije nego ovo iz mog ugla. Nikada neću moći da gledam svoj film kao vi, zato što sam proveo tri godine u njemu, tako da imam veoma intimno unutrašnje znanje o njemu. A kada ga montirate, poznajete svaki kutak, ali nikada ne možete da ga gledate kao da ga niste napravili. A što se tiče kovida koji sam imao, veoma sam srećan trenutno što sam živ, jer sam čak 40 dana bio u komi. Bilo mi je veoma teško. Nisam mogao da se pomerim, nisam mogao da hodam, nisam mogao ništa da uradim rukama. Bukvalno sam bio hranjen na kašičicu. Godinu dana sam bio u Nemačkoj, pokušavajući da se oporavim. Kada sam se oporavio, bio sam srećan što sam se vratio na posao.

Gde sada živite?

U Parizu.

I ostaćete tamo?

Po svoj prilici.

Je li težak taj osećaj živeti u egzilu?

Može se preživeti i svi se problemi mogu prevazići, ali je to potpuno drugačiji nivo života. Moj glavni cilj uvek je bio snimanje filmova. Za to živim. Kada snimanje filma počne osećam se kao riba u vodi. To je moje prirodno okruženje i zato je moja domovina mesto gde snimam i nije bitno gde se ono trenutno nalazi.