Pomažu vlasti ako je kritikuju

Odavno u svojoj istoriji Srbija i srpski narod nisu bili na tako niskom rejtingu u međunarodnoj zajednici kao pri završetku 20. stoleća. Na svu sreću,devedesete su kalendarski iza nas, da li i politički? Ako Srbija kreće drugim putem, a mora, šta joj je činiti? Ima Srbija intelektualnog potencijala i vekovima nataložene narodne mudrosti da definiše svoje nacionalne i državne interese, da krene napred?

Desio se 5. oktobar kao politička promena. Treba nam društveni preobražaj, raskid sa nesrećnim devedesetim i privredni prosperitet. Prizivanje „svetle” bliže i posebno dalje prošlosti i gorčina zbog spoljnih nepravdi koje su nam činjene neće nam puno pomoći. Ipak, da li Srbija može u istinski preobražaj, u popravljanje veoma lošeg imidža, a da ne napravi objektivnu analizu devedesetih? Neće biti da su problemi proizvod samo stranog faktora i da Srbija nije imala izbora. Ako je nesrećna politika tog vremena vinovnik i(li) saučesnik onoga što danas ispaštamo, a jeste, kako to da je stegonoše 5. oktobra olako rehabilitovaše? Da li samo zarad vlasti? Generacija koja je to sve proživela i danas ispašta mora da donese svoj sud i svaku politiku, njene ideologe i izvršioce stavi na svoje mesto. Međustranačka rehabilitacija deklaracijama je medveđa usluga onome ko ju je napravio. Nadajmo se da to neće poslužiti kao presedan. Nije valjda da nam je po onoj hrišćanskoj „pokajnik draži od deset vernika”.

Da li kao rezultat rehabilitacije, opet se neretko čuje eho devedesetih: „Srbija se saginjati neće”. Drugi postavljaju dilemu „stajati uspravno ili puziti”. Srbija se sagnuti mora, ali sama pred sobom. Ne pred drugim, ako nam to neko uopšte i traži. Da se presabere, sagleda gde je. Da po evropskim zakonima, bez obzira na to da li će i kada biti član EU, konačno počne da uređuje zapuštenu i neuređenu državu. Da definiše svoje nacionalne i državne interese, da o njima postigne opšti unutrašnji konsenzus. Da konačno prestane sa predizbornim zamajavanjem naroda o „dve Srbije”. Politički pluralizam i parlamentarna demokratija da, ali šta ćemo sa onim što danas u tranzicionom kapitalizmu doživljavamo – državo, prodaj sve pa ćemo živeti u demokratiji.

Ima više primera u diplomatskoj istoriji, čak i nedavnoj, kako su pojedine zemlje doživele svoj preporod. Stranačkoj eliti, koja nas uvodi u demokratiju bez materijalne supstance, kao da to ništa ne znači. Veoma poučan bi nam bio primer Japana posle Drugog svetskog rata. Bombama, čak i atomskim, najrazrušenija zemlja sveta sa uništenom ekonomijom postade druga ekonomska velesila, a Japan cenjena i uvažavana država. Znala je da svog pobednika, kako mi svojevremeno reče visoki funkcioner vladajuće partije, oberučke zagrli, a sada ga bogami pomalo i davimo”. Zaista i„dave” sa pedesetak milijardi trgovinskog suficita i velikom kupljenom imovinom. Prošli su kroz katarzu i sopstvenu tranziciju, uprkos izdiktiranom ustavu, obnovili privredu a ništa ne prodadoše. Stvoriše velike firme svetskog ugleda a ove generisaše, uz pomoć države, u mala i srednja fleksibilna preduzeća koja znaju za koga proizvode. A znaju li i imaju li za koga naši da proizvode? Tako je kada se ceni rad, poštuje hijerarhija, uvodi red, stimuliše kolektivni duh, zahteva odgovornost. Uzori se ne mogu preslikavati, ali mogu koristiti.

Pored opštih saznanja o moći i nemoći, radu i neradu, slozi i neslozi vlade i parlamenta i još više kritika javnosti da stranačka elita stavlja u prvi red stranačke, a ne državne interese, postavlja se pitanje: a šta je sa intelektualnom nestranačkom nekompromitovanom elitom, kao nezaobilaznim faktorom za preporod Srbije. Kad sam prijatelja, vrsnog novinara, upitao zašto se ta elita ućutala, on je odgovorio pitanjem – a da li danas takve uopšte ima. Itekako ima, a ako se bude ponašala u skladu sa mišlju velikog srpskog pisca o „smutnim vremenima” biće to loša usluga srpskom narodu. Svaka vlast nađe načina da korumpira intelektualca. Potrebna su nam mišljenja i analize onih intelektualaca koji pristupaju problemima sa vlastitim ocenama, nasuprot sakrivanju iza autoriteta, bežanju u istoriju, što dublju to lično bezbedniju, proricanju budućnosti na osnovu „wishful thinking”. Prema svakoj vlasti, po rečima jednog filozofa, intelektualci treba da se drže po strani, na distanci. Najveća pomoći onoj vlasti koju podržavaju biće u tome ako je kritikuju. Odgovornost intelektualne elite za budućnost Srbije, posebno njen doprinos u sadašnjem prelomnom trenutku, ogromna je. Zato su nam potrebni svi umovi srpskog naroda, I to baš sada.

Ambasador u penziji