Kako prekrojiti priču

Očevi su odgovorni za emotivno blagostanje svojih ćerki, smatra klinički psiholog Suzan Švarc. Važnost tog odnosa još više sagledavamo kroz analizu nedostatka te ljubavi u njenoj knjizi „Uticaj odsutnog oca na ćerke”, u podnaslovu „žudnja za ocem, rane koje je naneo”, koju je objavila kuća „Arete” u prevodu sa engleskog Stefana Kostadinovića.

Knjiga jungovske analitičarke obrađuje teme poput gubitka oca kroz smrt, razvod ili napuštanje, zanemarivanje, emotivnu nedostupnost, nasilnost. Zatim, surovog i ledenog oca, besnog, frustriranog, kritikujućeg...

‒ Emotivno povezan i prisutan otac podstiče kod ćerke zdravu energiju i podstiče njeno samopouzdanje. On je, pored majčinske figure, onaj drugi sa kim ćerka uspostavlja svoju individualnost. Njegova doslednost i podrška su ono što životu daje stabilan ritam. Jasno je da adekvatan odnos sa njim pruža prihvatanje, ljubav, stabilnost, disciplinu i unutrašnju snagu, i kada je taj odnos dovoljno dobar, daje joj samopouzdanje da izrazi svoj kreativni potencijal, navodi Suzan Švarc, koja je diplomirala na Univerzitetu Minesote.

Ona dodaje da bez iskustva očinske ljubavi, ćerke ostaju sa zjapećom prazninom tamo gde bi trebalo pronaći ljubav. Tvrdi da je upravo to prisutno odsustvo najštetnije. Neusklađenog željenog i dobijenog kod ćerke stvara unutrašnju disonancu.

‒ Kako odrasta, ćerki je potrebna povezanost sa ocem, a zatim i njegova podrška u pravovremenom osamostaljenju uz priznavanje sličnosti i razlika među njima. Na svakom stepenu njenog razvoja odnos sa ocem utiče na ćerkinu sliku o sebi. On je sidro koje daje uporište, smatra Švarcova.

Očevo odustvo pospešuje stvaranje ćerkine slike o sebi kao nedovoljoj, infantilnoj, pokornoj... Ona teži unutrašnjoj lakoći koju nije dobila.

‒ Prisutnost očinske figure utiče na to kako ćerka uči o muškosti i ženskosti. Odsustvo oca znači da ne postoje ni ravnoteža ni jedinstvo, niti model spajanja i razdvajanja, što bi omogućilo razvojni proces. Kada otac nije prisutan kako bi se povezao sa majkom, i kada izostaje osećaj njihovog partnerstva, ćerka doživljava odvojenost, prazninu, bes i neispunjene želje, podseća Suzan Švarc.

Tad se traži zamena da bi se osećala celovitost. A to su borbe koje se nikada ne dobijaju, čitamo u knjizi.

Autorka razmatra kako podneti taj nepodnošljiv gubitak, dotaći duboko ranjena mesta, umiriti poljuljano težište. Kako obraditi slojevite rane, unutrašnje rascepe, zaustavljeno psihološko putovanje, prevazići urođeni nedostatak, iskoračiti iz dijalektike idealizacije i obezvređivanja, kako sebe, tako i drugog.

Kroz primere iz prakse i analizu snova, analitičarka razmatra način da ćerke izađu iz očeve orbite i premoste pukotinu između nežnog i reparativnog dela svog bića. Jer, kako navodi, scenario u kojem je ćerka/žensko/ženstveno inferiorno vodi ka samopovlačenju.

Na terapiji se stoga proširuju unutrašnja promišljanja kako ne bi zapala u obezvređivanje, bespomoćnost, fiksaciju u zabludi, doživljaj žrtve. Potrebno je, kaže, da se obradi osećaj neukorenjenosti, sagleda diskontinuitet osećanja, jer, kako je pisao Jung, otac neizbežno predstavlja arhetip i to je ono što njegovoj figuri daje fascinantnu moć.

‒ Odsutni otac često ostaje neoplakan. Nije bio svedok njenog života. On je bez istorije, ličnosti, samo ljuštura osobe. Tugovanje za ocem postaje posebno teško kada on nije povezan ni sa sećanje, ni sa slikom, ni sa percepcijom. U mom radu sa ćerkama koje su rasle s odsutnim ocem, uobičajena tema je osećaj da su napola prisutne u životu, neodlučne, kolebljive, iako često izuzetno sposobne, navodi Suzan Švarc.

One imaju potrebu da preprave priču i učine ga nevažnim. A potrebno je, dodaje, da pronađu identitet širi od pukog bivanja njegovom ćerkom. Da ne bi prešle u pasivnu ulogu, pristale na manipulativnost, samodovoljnost...

‒ Nakon što je priznat i oplakan otac, sledi transformacija kroz psihološko ispitivanje sećanja. Pogledati unazad a ipak nadrasti stare obrasce odnosa oca i ćerke zahteva sjedinjenje svesnog i nesvesnog. Žene mogu dolaziti sa različitim temama, od narcizma, lažnog ja, efekta mrtvog oca, problema s intimnošću i identitetom, do unutrašnjeg konflikta između muškog i ženskog, a sve to može imati korene u samom odnosu sa ocem, ili u njegovom izostanku. Razbijanjem ideala, ćerka može da povrati sopstveni život, umesto da ostane zarobljena u poricanju. Tako dobija pristup iskri u sebi u skladu sa svojim stvarnim, a ne lažnim merilima. To uključuje susret s ranama, povratak izgubljenih delova i integraciju aspekata senke. Otvara se prostor protočnosti, složenosti i pronalaženja sopstvenog glasa, navodi Suzan Švarc.

Ona ohrabruje da ćerka dostiže centriranje kada dođe do toga da ne želi da prošlost bude drugačija, već osluškuje sadašnji trenutak i ulazi u dijalog sa svojim mislima.