Mleko, država i tajkuni

Otkup 300 tona mleka u prahu je dobar potez države. Nešto slično u decembru prošle godine uradila je i Evropska komisija – briselska administracija je „sutradan” pošto je nastao poremećaj na tržištu za robne rezerve otkupila i skladištila stotine tona mleka u prahu.

Potez srpskih Robnih rezervi, za razliku od evropskih, nažalost, nije dovoljan jer se njime samo trenutno smiruju akutna kriza na tržištu mleka i tenzije u javnosti. Dugoročno, taj potez ne predstavlja nikakvo suštinsko rešenje za proizvodnju mleka i mlekarsku industriju. Problem se samo naizgled tiče seljaka koji proizvode i s vremena na vreme prosipaju mleko, čitav slučaj mnogo je ozbiljniji i zadire u neka od suštinskih pitanja funkcionisanja države i tržišta.

Ovogodišnja kriza s mlekom eskalirala je godinu dana posle (decembar 2007. godine) uredbe vlade da ukine prelevman na uvoz mleka u prahu koji je bio 56 dinara po kilogramu i smanji carinu sa 20 na pet odsto na uvoz mleka u prahu. Uredba je usvojena na predlog Ministarstva za trgovinu na čijem je čelu bio Predrag Bubalo, posle upornog lobiranja proizvođača konditorskih proizvoda. Obrazloženje konditorske industrije bilo je da je domaće mleko u prahu dvostruko skuplje od uvoznog i vlada je prihvatila taj argument. U međuvremenu, prošle godine došlo je do nove velike neravnoteže na tržištu pa je u Srbiju „na mala vrata” uvezeno ukupno 4.500 tona mleka u prahu za koje su proizvođači iz zemalja Evropske unije dobili dvostruke subvencije države – prvo za proizvodnju, a zatim i za izvoz. Tako je jedan od najzaštićenijih proizvoda stigao na najnezaštićenije tržište.

Ekonomska kriza samo je još više ogolila problem jer je smanjena potražnja. Kriza i uvoz ponovo su na tržištu mleka u Srbiji izazvali neravnotežu – mlekare ne primaju mleko, seljaci nemaju više gde da ga skladište.

Neka događanja na tržištu (na primer, veliki udar na somborsku Mlekaru koja je za kratko vreme izgubila pet odsto tržišta tako što je izbačena sa trgovačkih polica) sugerišu da nastala neravnoteža nije samo sistemskog karaktera, nego da postoji kontrolisana akcija na tržištu kojom treba da se obezbedi dobra pozicija za skorašnju što skuplju prodaju kompanije koja se bavi proizvodnjom mleka (i ne samo mleka).

Bez obzira na „nevidljivu ruku” koja trenutno kontroliše tržište, neravnoteža postaje stalna boljka tržišta mleka. To ukazuje da nešto ne valja u sistemskom pristupu primarnoj proizvodnji i da su trajnija rešenja slobodan izvoz i garancije države za otkup mleka. Država bi na tom polju trebalo da se pojavi kao „igrač” – da strukturnim i na dugi rok održivim merama utvrdi okvir i perspektivu mlekarske (i sve druge primarne poljoprivredne) proizvodnje, da postavi jasne i garantovane granice zaštite na koje proizvođači mogu da računaju i da stvori sistemske uslove za otvoreno tržište i izvoz mleka, pre svega u Evropsku uniju.