Plišani razvod ili produžetak agonije

Evo ga taze prilog pokušaju EU da nadmudri tri nadmoćne supersile u BiH, i to preko srpskih leđa. I „slučajno” baš u nemačkom „Frankfurter algemajne cajtungu”, pismom Karla Bilta i Volfganga Petriča. Vele – ako već mora da ode, protektorat bi trebalo zameniti nadzorom EU. Elem, umesto Šmita – Ursula i Kaja, ili sjaše Kurta, a uzjaše Murta.

Balansiranje između Istoka i Zapada nije samo srpska politika, nego i srpska sudbina, zato što smo „napravili kuću nasred puta”. Lako je reći, ali gotovo nemoguće ostvariti balans u svetu u kojem veliki kažu: „Ako nisi s nama, onda si protiv nas.” Dodikova Srpska je blizu tom balansu, ali nije ni u Putinovoj i Sijevoj Evroaziji, ni u Trampovoj „zapadnoj hemisferi”. Nalazi se u evropskom dvorištu, na putu u EU, i Srbi su evropski narod. No, ispada da nam je EU, iako geografski najbliža – tu na samoj granici, i za koju se opredelila zajedno s FBiH – istovremeno najdalja. Uterivanjem u unitarnu BiH, ugrožava njen opstanak.

Sa visokog mesta u Trampovoj administraciji iniciran je ravnopravan dogovor tri strane u BiH i izražena spremnost SAD da u tome pomognu. Jedva dočekana sa srpske i hrvatske strane, ova inicijativa je propraćena nevoljnom ćutnjom s bošnjačke. Jasno je i zašto.

Bošnjačka strana već duže od tri decenije očekuje da će uz pomoć spoljnih sila nametnuti svoju dominaciju pod firmom jedinstvene građanske BiH. Na institucionalnom nivou, uz pomoć SAD i EU, OHR-a i PIK-a, dosta su i uspeli, dok je Srpska uz podršku Rusije i Kine branila izvorni Dejton. No, na nivou realnih politički odnosa, stanje u BiH je gore nego ikad ranije.

Istovremeno, na neki način, ti razgovori, pregovori, dogovori sve vreme traju i ne prestaju. U prvim danima višestranačja i uoči prvih izbora tri nacionalne stranke bile su čak u neformalnoj koaliciji protiv komunističke vlasti, a onda je SDA napravio zaokret ka muslimanskoj hegemoniji i izazvao odlučan otpor SDS-a, a kasnije i HDZ-a. Republika Srpska i Herceg-Bosna su proizvod takvih odnosa. Muslimani/Bošnjaci opstruisali su Beogradski, Ohridski, Lisabonski i izvorni Dejtonski sporazum. Na Dodikovu inicijativu da se opredele između izvornog Dejtona, Novog dogovora i mirnog razlaza nisu ni odgovorili.

S Trampom je došlo do zaokreta u toj antisrpskoj politici, koju su predvodile američke demokrate u kontinuitetu Klinton–Obama–Bajden. Tramp je ustao protiv neoliberalnog globalizma, podržao evropske suvereniste, distancirao se od EU, započeo dogovore s Putinom oko Ukrajine, a Dodik u njemu prepoznao svog čoveka i to na sav glas pozdravljao. A protiv njega su se udružile američka duboka država i vodeće evropske sile, ponajviše Nemačka, koja je stala iza svog Šmita i svojih lokalnih kolaboranata iz dva svetska rata.

Srećom po Srbe, nemaju snage da se suprotstave trima supersilama – Rusiji, Americi i Kini – koje takođe imaju i svoje geopolitičke interese na Balkanu. EU nije imala kapaciteta da blagovremeno integriše balkanske zemlje i sada se još premišlja da im ponudi ponižavajuće uslove članstva bez prava odlučivanja, čak i bez prava glasa. Njihov prvi poraz bila je sednica SB UN na kojoj je pod predsedavanjem Vasilija Benzemje većinom, naspram Britanije, ocenjeno da Šmit nije rešenje nego deo problema, da protektorat vlast u BiH treba da prepusti domaćim institucijama.

Ali ni druga strana se ne da. Nemački ambasador i predsednik Austrije u poseti Sarajevu kažu da je visoki predstavnik neophodan Bosni. Kaja Kalas, koja nastupa kao portparol u Briselu, dodaje da će novog izabrati EU. A SAD kontriraju da će imati svog kandidata. No, nije li to malo važno ako će taj na mandat od mesec-dva samo spakovati kofere i ugasiti svetlo u zgradi OHR-a. U međuvremenu, Šmit je vršilac dužnosti u ostavci ili, kakva smejurija, „v. d. lažni”, ali sve sa bonskim ovlašćenjima. Znajući ga, nije isključeno da sebe proglasi za emeritusa i tako na kraju stekne lokalni legitimitet, koji nije imao u SB UN. Zato su mu, kako kaže, Željka Cvijanović, Amerikanci pripretili da tokom poslednjih dana u Sarajevu miruje.

Ozbiljno pitanje glasi: Šta u postšmitovskoj eri u BiH? Diplomatija RF, SAD i Kine u UN žuri da pod predsedavanjem Kineza definiše proces tranzicije vlasti u BiH s gostiju na domaćine, dok će protivnici nastojati da otegnu do eventualnih promena u američkom Kongresu i Senatu, do preokreta na frontu u Ukrajini, do otvaranja moreuza za snabdevanje energentima i sl. Rasplet se očekuje na novembarskoj sjednici SB UN, kada će se ponovo raspravljati o BiH. Još ozbiljnije pitanje glasi za kakvo će se rešenje zalagati Srpska.

Protektorat je na svako javno spominjanje razlaza reagovao pretnjom sankcijama. Bošnjaci reaguju pretnjom da će oružno braniti celovitu BiH. Zato se i Srbi i Hrvati uzdržavaju da otvoreno kažu da bi se radije osamostalili i priključili maticama, nego ostali u BiH, iako im je to stalno na pameti. Zašto je reč „razlaz”, makar i uz prefikse „mirni”, „sporazumni”, „nenasilni”, postala zabranjena? Mogli su da se raspadnu Sovjetski Savez, Čehoslovačka, Jugoslavija, po nekima može čak i Kosovo, a jedino Bosna – nipošto. I samo spominjanje razlaza „nije lepo, ni korektno, ni preporučljivo, ni pametno jer može da uvredi i razljuti nekog u komšiluku ili u protektoratu i eto ti belaja.

Dodik je jedini od bosanskih lidera o tome otvoreno govorio već 2015. i čak u program SNSD-a uneo „borbu za samostalnost”, a Srbi u BiH još na plebiscitu u decembru 1991. opredelili su se da ostanu sa Srbijom. Zbog odlučnog suverenizma i negovanja rodoljublja i domoljublja trpi gnev neoliberalnih globalista, a uživa ličnu naklonost i Putina i Trampa. Prvi ga ugošćava češće no ijednog državnika, drugi mu je ukinuo sankcije brže nego ikome u istoriji SAD. Orban je bio šampion suverenizma čak u okviru EU, ali je izgubio izbore, pa je Dodik, iako lider tek samo „manjeg entiteta”, postao poslednji mohikanac na Starom kontinentu.

Oktobarski izbori u BiH treba da pokažu ko ima legitimitet da zastupa svaki od tri naroda. Po svim procenama, pobediće Bakirov SDA, Čovićev HDZ i Dodikov SNSD, ali nije nevažno i koliko ubedljivo da bi lider s maksimalnim poverenjem nacije mogao da zastupa njene interese u ravnopravnom dogovoru koji je najavio Landau. Ne manje važno, predsednik Vučić, koji je Srbiju fokusirao na Brisel, četiri sata proveo je sa Sijem u Pekingu, a pred polazak je uputio preljubazan poziv Trampu da poseti Beograd. Dobra vest, jer svaki ozbiljniji raskorak u svesrpskoj spoljnoj politici ne ide u prilog nacionalnom jedinstvu.

Međutim, ne treba imati prevelika očekivanja. Rusija jeste bratska, ali jedna od tri supersile i ima i važnije nacionalne i globalne prioritete. To pogotovo važi za SAD, a ni zlovoljna EU neće biti potpuno zaobiđena, pa može biti i neočekivanih kompromisa oko više rešenja koja su u igri. A „u igri” je i odlazak diktatorskog protektorata i preuzimanje vlasti domaćih institucija parlamentarne demokratije. Zatim, povratak na izvorni Dejton, što podrazumeva i ostanak v. p., ali po aneksu 10 isključivo u savetodavnoj funkciji. Dalje, pominje se i novi v. p. u kratkom i strogo ograničenom periodu do godinu dana i s redukovanim nadležnostima. Pa onda poništavanje unazad svih mera koje je preduzeo lažni v. p., ali možda i svih ostalih koje su u proizvedenom pravnom haosu nametnute bez poštovanja ustavnih procedura i pristanka domaćina. Napokon stiže na početku pomenuto lukavo pisanije Bilta i Petriča u nemačkim novinama: EU umesto OHR-a. Ništa novo!

Kada su Srpska, Srbija, Rusija i Kina branile izvorni Dejton, lepo su objasnili: „Nema veze, BiH je već prešla iz dejtonske u briselsku fazu!” Sada bi aktuelno otimanje entitetske imovine bilo naprosto prebačeno među uslove daljih evrointegracija. Podrazumevaju da je Srpska na večnom putu u EU i da joj nema natrag. Pravi čas da Dodik najavi referendum: Da li će Srpska njihovim ili svojim putem? Bošnjaci i Hrvati neka serbez nastave, bez nas. Češka i Slovačka rastale su se i bez referenduma, glasanjem u parlamentu. Samo tri poslanika više glasala su za, a posle glasanja su u skupštinskom bifeu zajedno popili šampanjac. I svi su plakali: jedni od radosti, drugi od žalosti. Istina, komšije muslimani su antialkoholičari, ali može i kahva sikteruša. Sve u svemu, za Srpsku je krenulo nabolje, ali sve sem „plišanog razvoda” biće samo produžetak agonije nemoguće države.

*Profesor