Lepši kraj za bolje sutra

U Pariz, na Olimpijske igre, Maja Ognjenović je odnela (i nosila na svečanom otvaranju s vaterpolistom Dušanom Mandićem) zastavu Srbije, a vratila se s neizmernom tugom. Ne toliko zbog zbogom reprezentaciji (kad-tad mora da se stavi tačka), nego što nije bilo medalje da upije suze na rastanku.

Prošle su dve godine od tada. Selektor Zoran Terzić, koji je od pepela stvarao dragulje naše ženske odbojke, po povratku na dužnost komandanta reprezentacije Srbije, kao i pre dve decenije, računa na Maju Ognjenović.

Četrdeset dve su joj godine, ali ona kao da je zaustavila vreme. Kako igra, preuranila je s odlaskom u istoriju, mada je poslednju utakmicu za Srbiju odigrala tačno na svoj četrdeseti rođendan – 6. avgusta 2024. Tada se činilo da je prekoračila granicu ljudskih mogućnosti. Sada je kadra za još veća čuda, jer voli odbojku, potpuno joj je posvećena, nije prestala da uči, zrelost joj je donela racionalnije trošenje snage, tačnije „čitanje igre”...

Svoj novi početak je najavila rekavši da „zaslužuje bolji kraj u reprezentaciji”. Nije u pitanju ego. Skromna je i sasvim je našla sebe u tome da nesebično stvara saigračicama što bolje prilike. Želja za sopstveni lepši kraj je dizanje lopte za bolje sutra reprezentacije Srbije.

Kad je počela da pravi svoju riznicu medalja, mnoge naše sadašnje reprezentativke nisu bile ni rođene! Ona je i u svetu uzor najvećim zvezdama, a kako da to ne bude i naslednicama njenih saigračica iz slavnih pohoda? Olicetvorenje je vladavine naših odbojkašica svetom. U sve medalje Srbije utkani su njeno umeće i njena borbenost, njene suze i njen znoj, njena snaga i njen bol.

Od bronze na Svetskom prvenstvu 2006, na čije pravljenje tada ni alhemičari ne bi trošili vreme, pa preko srebra na Evropskom prvenstvu 2007, do titule najboljeg na Starom kontinentu 2011, onda treće mesto u Evropi 2015. i drugo na Olimpijskim igrama 2016, a zatim Eldorado (evropske prvakinje 2017, svetske 2018 i opet evropske 2019).

Da tada korona nije zaustavila život, ko zna koliko bi bila dugačka zlatna žica naših odbojkašica. Ali nije presušila: 2021. treće sa olimpijskog turnira su postale vicešampionke na Evropskom prvenstvu, koje je počelo samo deset dana potom, pa 2022. još jedno osvajanje sveta i 2023. vicešampionke Starog kontinenta.

Pored medalja (njoj i našoj reprezentaciji nedostaje samo još olimpijsko zlato) i neverovatnog trajanja u vrhunskom sportu (svaki dan ovog milenijuma svedok je njenih treninga i utakmica), ona je as nad asovima i kao ličnost. Četvrt veka menja klubove i države, saigračice i trenere i uvek je dobrodošla i kad su je dočekivali i kad su je ispraćali.

Počela je u Poštaru u rodnom Zrenjaninu, zasijala u Crvenoj zvezdi, a onda u Rumuniji, Italiji (u čak četiri kluba), Turskoj (dva kluba, od kojih se u jedan tri puta vraćala), Grčkoj, Poljskoj (dva kluba) i Rusiji gradila karijeru bez mrlje. A to nije lako kad je ulog veliki (profesionalizam je surov), mnogima preseca put, a i oni njoj, privatni život je neprekidno pod lupom javnosti... Nije se uobrazila od uspeha do kakvih ni dečja mašta ne doseže, niti je gubila kontrolu nad sobom kad se živci, pod naporom vrhunskog sporta, tanje do pucanja.

Povratak Maje Ognjenović je povratak simbola uspeha. Na novom pokolenju je da od nje primi pelcer kako bi naša ženska odbojka ponovo procvetala.