Svakome je potrebno da oseća da je voljen

Gošća „Politikinog” podkasta „Zdrav životni vodič sa Danijelom Davidov Kesar” bila je Ljiljana Habjanović Đurović, književnica. Njeni romani decenijama pronalaze put do čitalaca, i to kroz razne priče o veri, ljubavi, porodici, iskušenjima i snazi ljudskog duha. Knjige poput „Ženskog rodoslova”, „Ana Marija me nije volela”, „Petkana”, „Igra anđela”, „Iva”, „Paunovo pero” ostavile su snažan trag na domaćoj književnoj sceni, ali su ujedno i osvojile srca publike širom regiona. Ove godine naša sagovornica obeležava jubilej – 35 godina od objavljivanja romana „Ana Marija me nije volela”, jednog od najčitanijih romana savremene književnosti.

– Imala sam samo sedam godina kad sam na slavno pitanje: „Šta ćeš da budeš kad porasteš?”, a baš i o tome pisala u romanu „Ana Marija me nije volela”, rekla da ću biti pisac. To je kroz čitavo moje detinjstvo i mladost bila moja najveća želja i moj najlepši san. Teško sam došla do toga, sticajem porodičnih okolnosti. Moja majka je umrla kad sam imala nepunih 13 godina, a moji roditelji su se razveli kad sam imala sedam. Moj otac je zaboravio ženu, ali je zaboravio i dete. Zbog takvih porodičnih okolnosti, jer sam se školovala od minimalne majčine penzije i stipendije koju su mi dali dobri ljudi iz njenog preduzeća, nisam mogla da studiram šta hoću. Morala sam da studiram nešto što će da mi obezbedi siguran posao i redovnu platu, a te 1972. godine kad sam se opredeljivala za studije, nekako je bilo vrlo profitabilno studirati ekonomiju. Opredelila sam se za studije ekonomije, vrlo nesrećna i nezadovoljna, i uverena da nikad neću postati pisac. Srećom, čovek ne može da pobegne daleko od sebe i eto, ja sam napisala svoj prvi roman. To je bio roman „Javna ptica”. A sa romanom „Ženski rodoslov” postigla sam veliki uspeh. Dotad sam bila malo čitani pisac. Sledeća želja je bila da se zadržim na tom prvom mestu, jer dok se vi penjete ka vrhu brda, vi se penjete u masi, niko vas ne primećuje i niko vas ne gura. Mislim, ne gura da vas saplete i da padnete. Ali kad se popnete na vrh, odjednom postanete vrlo vidljivi i onda mnogi žele da vas sapletu i da vas sruše. Neko od onih koji se penju uz brdo želi da vas ruši da bi se popeo on – objasnila je Ljiljana Habjanović Đurović.

Roman „Petkana” je uticao najviše da postane bolji čovek.

– To je knjiga koja nadvisuje ne samo moju književnu karijeru, nego i čitav moj život. Dok sam pisala tu knjigu, ja sam se menjala, osećala sam kako se menjam. Naučila sam da bolje razumem i da više volim druge ljude i postala sam bolji čovek. Roman „Paunovo pero” objavila sam 1999. godine i onda mi je profesorka francuskog mog sina rekla: „Pročitala sam je i shvatila sam da to što osećam prema njemu nije ljubav, nego zavisnost i ostavila sam ga.” Tada sam prvi put shvatila kolika je u stvari odgovornost pisca. Dotad sam pisala zbog sebe i zato što sam želela da budem pisac. Posle toga shvatila sam kolika je odgovornost pisca – dodala je naša sagovornica.

Njen stav je da nas samo ljubav može spasiti, ljubav koju primamo, ali i ljubav koju drugima dajemo.

– Ako samo primamo ljubav, to nije dovoljno. To je lepo i to nam je potrebno. Svakome je potrebno da ga neko voli i da oseća da je voljen. To je jako važno. Imam običaj da podsetim na pesmu Gabi Novak, u kojoj se kaže: „On me voli na svoj način.” Ma nemoj da me voliš na svoj način, voli me onako kako je meni potrebno. Voli me ako me voliš onako kako mi je potrebno, ja ću da osećam da me voliš, ja ću da osećam tu ljubav. Međutim, samo biti voljen nije dovoljno. Potrebno je da mi isto toliko volimo ljude sa kojima živimo u porodici, ali isto tako da volimo i neke druge ljude. Jer ako smo samo voljeni, to nas nekako zatvara. Ako volimo, onda se naše srce širi i otvara se za druge. Mi onda razumemo druge ljude i želimo nešto da učinimo za njih. Lako je voleti narod, lako je voleti svet, ali hajde da volimo pojedinca. Hajde da volimo svog kolegu s posla. Hajde da volimo svog komšiju. To je mnogo teže, zato što je zahtevno. Pojedincima moramo da pokazujemo tu ljubav, da im pružamo ljubav, da oni osećaju da su voljeni. I time izlazimo iz svog malog sveta, time izlazimo iz svog malog srca. Naše srce se širi i mi samim tim postajemo bolji ljudi – naglasila je Ljiljana Habjanović Đurović.

Naša sagovornica navodi da su popularnost i novac bitni, ali da sve to nema nikakvog suštinskog značaja, suštinskog za čoveka ako nema ljubav u porodici, ako nema skladnu porodicu.

– Slava ti služi da ti lepo prođe vreme, da ti bude prijatno kad ti ljudi kažu: „Ja vas volim, volim vaše pesme, volim vaše uloge, volim vaše knjige.” Ali ono što čovek zaista ima u životu, to je ono što ima u kući. Tu možeš da plačeš kad ti je teško i da znaš da nećeš biti ismejan i da znaš da niko neće da se raduje tvojim suzama. Tu možeš i da se raduješ i da budeš ponosan na nešto, a da znaš da niko neće da ti zavidi na toj radosti. Porodica je osnova svega zato što je u porodici najveća ljubav. Koliko je važna porodica, najbolje znamo mi koji je nismo imali – dodala je Ljiljana Habjanović Đurović.

Nakon studija ekonomije, naša gošća je radila u turističkoj agenciji kao komercijalista inostranog turizma. A zatim je počela da se bavi novinarstvom, što je radila četiri godine. Kaže da je tada prvi put živela od pisanja i da je radila u čuvenom časopisu „Duga”.

– U vreme kad su se pojavile banke Dafiment i Jugoskandik, odnosno kada su se pojavili Dafina i Gazda Jezda, ja sam napisala jedan tekst koji je nosio naslov „Poslednji balon iz izloga”, gde sam sa ekonomskog aspekta objasnila da je prosto nemoguće da postoje tolike kamate i da to sve traje na duži rok, da će se sve rasprsnuti kao balon u izlogu što su kačili za 1. maj, pa onda on stoji na suncu i onda se rasprsne – i da će ljudi ostati bez sredstava. Gazda Jezda je shvatio da to može da bude ozbiljno, pa je nudio mom direktoru u to vreme basnoslovnih 120.000 maraka ako mi da otkaz. Direktor Ilija Rapajić na to nije pristao. Dafina je rekla da će mi se osvetiti jer ona poznaje moćne ljude. Ali najgore je bilo što čitaoci nisu poverovali, a i to je opet ljudska priroda. Ljudi vole da veruju u lepo, u čuda, vole da veruju da ih tamo negde čeka El Dorado. Nema El Dorada, ima samo rada. Kada je sve to puklo, mnogi su tražili intervju od Dafine, mnogi i iz moje redakcije. Međutim, pošto su mnogi novinari u to vreme podržavali Dafinu, ja sam je pozvala i rekla sam: „Verovaće vam ako ja napišem tekst, jer svi znaju da mene niste plaćali i da sam ja prva rekla pre četiri godine šta će biti.” I Dafina mi je stvarno dala jednu ispovest. Čak mi je dala i priznanice ljudi koji su podigli novac od nje. Kad je nastala propast tih banki, onda su neki ljudi koji su imali moć podigli ne samo svoje uloge nego su podigli i te basnoslovne i nerealne kamate, što je u stvari dovelo do toga da je najveći deo naroda bio opljačkan. Pisala sam i o tome. Nije postojao nijedan segment društvenog i javnog života iz kojeg nisu bili pojedinci koji su uzeli novac iz Dafiment banke. Oni su praktično opljačkali prevarene štediše. Napisala sam tekst i objavila fotografije tih ljudi. I dobila sam tri tužbe. I pojavila sam se na sudu. Pozvala sam se na Dafinu kao svedoka. Ona je bila predsednica banke, što je po zakonu o novinarstvu značilo da je ona relevantan svedok. Ona je rekla da je to što je meni rekla samo kap u Dunavu, da ima toga još. Uprkos svemu, osuđena sam na godinu dana zatvora, bez obzira na to što sam napisala istinu, što sam dala dokumenta i što je jedini relevantni svedok potvrdio da mi je sve to rekao. Onda su mi preinačili presudu posle žalbe i to na uslovnu kaznu, zato što imam maloletno dete. I tako se završila ta moja velika avantura. To je bila 1995. godina. Nakon toga sam uzela neplaćeno odsustvo i otišla sam da napišem roman „Ženski rodoslov”. Kada mi je to odsustvo isteklo, tražila sam da me prebace u književnu redakciju, ali to nije bilo uslišeno. Muž me je posavetovao da dam otkaz, što sam i uradila. I Bog me je pogledao. Knjiga, čim je izašla, postigla je veličanstven uspeh i ja se od tada bavim isključivo književnim radom. Čak smo 2003. godine osnovali našu porodičnu izdavačku kuću. Već 23 godine samo objavljujem svoje knjige i za mene više ne stoji veliki izdavač – rekla je Ljiljana Habjanović Đurović.

Da nisam upisala ekonomiju, ne bih upoznala supruga

Gošća našeg podkasta je objasnila da, iako je bila primorana da upiše fakultet koji nije volela, njena baka joj je objasnila da je tu, ipak, bilo i nešto pozitivno – tu je upoznala svog supruga.

– On je bio kolega sa iste godine, ja sam njemu bila prva devojka, on je meni bio prvi momak. I kad sam jednom tako u svojoj rezignaciji, sva nesrećna što studiram ekonomiju i što moram da radim kao ekonomista, rekla: „Ma šta mi je ovo trebalo?”, moja baba je objasnila: „Pa da nisi upisala ekonomiju, ne bi upoznala Milovana.” Ja sam rekla: „Hoćeš da kažeš da sam otišla na Ekonomski fakultet da bih se dobro udala?” I to je bila neka naša interna šala. Eto, neko ode da bi se dobro udao, da prati sportiste, a neko ode na Ekonomski fakultet – ističe naša sagovornica.

Vlasnica sopstvenog života i gospodarica sopstvene duše

Naša sagovornica je objasnila da je volela u detinjstvu da sluša babine priče, a jedan od razloga zašto joj je ona to pričala bio je i taj da je tako vaspitava.

– Uz svaku od tih priča išlo je obavezno naravoučenije – šta žena nikako ne sme da uradi i kakve su tragične posledice ako se, ipak, usudi da uradi to za čim joj srce žudi, a što nikako ne bi smela. Te priče su u meni izazvale jedan potpuno suprotan efekat. Ja sam još u ranoj mladosti rešila da nikako ne ponovim sudbine svojih pretkinja i da se izborim za jedan drugačiji život. Želela sam da postanem vlasnica sopstvenog života i gospodarica sopstvene duše. Moja baba, ma koliko me konzervativno vaspitavala i ma koliko me u stvari tim pričama prosto opominjala i pokušala da me zadrži u nekim okvirima, s druge strane je imala jedan vrlo jasan stav prema tome – da žena mora da ima svoje parče hleba. To mi je stalno govorila. I onda je uzimala za primer svoju majku, koju je muž ostavio i otišao u Ameriku, a s druge strane moj otac je otišao u Australiju. Otac moje babe ostavio je ženu sa četvoro dece. I šta je ona radila? Ona je šila. Da nije imala zanat, da nije imala svoje parče hleba, ona bi sa četvoro dece ostala na ulici. Onda mi je davala primer moje majke. Rekla je: „Šta bi tvoja majka, koja je takođe ostavljena žena, radila da nije imala svoje parče hleba? Da nije završila školu koja joj je omogućila da se zaposli, ti sad ne bi imala ni njenu penziju, ni njenu stipendiju. Mene moja baba nije učila da treba dobro da se udam, ali da je važno da moram da imam to svoje parče hleba – rekla je u podkastu Ljiljana Habjanović Đurović.

Moja majka počiva pod krilom anđela

Ljiljana Habjanović Đurović je otkrila da sakuplja figure anđela, koje je podsećaju na majku.

– Moja majka je, pre nego što se fatalno razbolela, još jednom bila bolesna – imala je kliničku smrt. I kad se probudila, ispričala nam je da je sačekao anđeo i da je anđeo vodio kroz neko polje i da je doveo, verovatno, pred presto gospodnji. Ona je tada pokazala na mene, kako to bude u snu, i rečeno joj je: „Dobro, vrati se još malo.” I ona je proživela narednih sedam godina ne znajući koliko će to još malo da traje, ali znala je da joj je ostalo još malo vremena. I kada smo išle da posetimo grobove dede i majčine braće, bila su u blizini dva spomenika u obliku anđela i ona mi je stalno to pokazivala govoreći „Vidi kako su lepi.” Kada je ona umrla, ja sam imala nepunih 13 godina. Ona je sahranjena pored svog oca, braće i sestrice. To je bio jedan zajednički grob. Ja sam u jednom trenutku odlučila da njene ostatke premestim na drugo grobno mesto i napravila sam joj spomenik u obliku anđela. Angažovala sam akademskog vajara koji je napravio od belog mermera jednu skulpturu anđela. I tako moja majka sad počiva pod krilom anđela – otkrila je Ljiljana Habjanović Đurović.