Zbogom oružje

Nedelja, 15. februar 2009.
Treći je dan trodnevnog raspusta, a ja nikako da se naspavam. Probudio me je, kao i uvek, glas američke majke, koja je vikala na ,,brata’’ jer je ponovo nešto zabrljao. Pokušao sam da nastavim da spavam, ali nisam uspeo. Bacio sam pogled na kutiju sa čokoladom, koju mi je Ketrin juče poklonila i odlučio da se što pre umijem i pojedem je.

I dok sam ležao, sa laptopom u krilu i punim ustima čokolade razmišljao sam kako mi je žao što se dvonedeljni kurs mačevanja u školi završio. Nema više igranja sa srednjovekovnim oružjem. U sobu mi je ushićeno ušao ,,brat’’. Nešto se desilo, moram da ustanem i odem u dnevnu sobu sa njim. Tamo je, sav nasmejan, stajao moj ,,rođak’’ držeći nešto iza leđa. Iz dugačke futrole izvukao je pušku i u šali je uperio u mene.

-Kome si to kupio?-, upitao sam nasmejan i prilično impresioniran verodostojnošću te plastične igračke.

-Sebi-, odgovorio je i vratio pušku u futrolu.

-Šta će tebi dečija puška?

-Da li si ti lud? Ovo nije dečija puška, a ni puška za plašenje životinja, nego za ubijanje. Platio sam je 150 dolara-, osmeh mi je spao sa lica.

-Znači ti si upravo držao pravu pušku ,,za ubijanje’’ uperenu u mene?

Rekao mi je da ne brinem, da u njoj nema municije. Naravno, to me nije utešilo. ,,Nikada od mene neće biti hrabri vojnik; izvini otadžbino, ali ja neću gaziti u krvi do kolena i uvek ću imati snova.’’ Zatim mi je brat rekao da obučem jaknu, jer idemo na ,,jedno mesto’’. Da sam pitao ,,kakvo mesto’’ odgovor ne bih dobio, pa zato nisam ni pitao. Ubrzo mi je postalo jasno.

Pre nego što sam došao u Sjedinjene države razgovarao sam sa jednim dečkom koji se bio upravo vratio sa sličnog programa. On mi je tada rekao da ovde, umesto srpskog odlaska u grad, prijatelji odlaze na poljane van grada, da se igraju sa pištoljima.(/slika2)Taman kada sam pomislio da ću završiti na poljani ukazalo se nekoliko montažnih kućica i veliki natpis ,,Ring za pucanje’’. Tu smo se zaustavili, prošli nekakve kontrole, platili ulaz i dobili sto sa kog se puca. Primetio sam čoveka, kaubojskog izgleda, koji je na tablu umesto targeta sa koncentričnim krugovima zalepio poster Osame bin Ladena.

Bio je red na mene, iako sam od početka govorio da neću učestvovati. Pogledao sam iskusne ljude i decu desno, levo, ponovo desno. Bio je to moj profesor, onaj koji je bio vojnik u Bosni, o kome sam pisao u svom drugom tekstu objavljenom u ,,Politici’’. Nasmejao se videvši me kako držim pušku, pa je prišao i ljubazno mi pomogao. Samo jedan potez kažiprsta delio me je od ispaljenog metka.

-Možda neki drugi put-, rekao sam i odmakao se od stola, uštedevši tako veoma skupu municiju.

Ponedeljak, 15. februar 2009.
Danas je Dan predsednika i nije trebalo da idemo u školu. Ipak idemo, jer smo jedan dan propustili zbog snežne oluje. Uvek hvalisavi profesor Eskalonte, koji me je juče učio da držim pušku, danas se setio da mi donese svoja dva pasoša, što mi je nedavno obećao.

Pasoši su kružili po odeljenju, a profesoru su svi postavljali pitanja vezana za njegovu bivšu profesiju.

Tako sam saznao da je pored Bosne, služio i u Iraku, Avganistanu, Koreji, Nemačkoj. Pričao nam je, kako je bio čovek od poverenja mnogim ,,važnim ljudima’’ i kako zna mnoge državne tajne. Pričao je i kako je izvrstan strelac i kako mu je pištolj kao deo tela.

-Kada ste bili u ratu, jeste li ubili nekoga?-, neko je upitao.

-Otkud znam. Kada ti se približavaju neprijatelji, moraš da pucaš. Ja sam pucao, ali nisam išao i proveravao da li su živi.

Svi su bili zbunjeni.