Sećanje na Đorđa Marjanovića

Moji roditelji su posle Drugog svetskog rata stanovali kod porodice Marjanović, tako da smo ja, a kasnije i moj brat Ljube, rođeni i detinjstvo proveli uz tu familiju. Zahvaljujući tome, družio sam se s Đorđem Marjanovićem, čudesnim muzičkim velikanom i istinskom legendom ovog kraja.

Đorđe mi je u više navrata pričao kako je započeo muzičku karijeru. U početku mu nije bilo lako. Rođen je u Kučevu, 30. oktobra 1931. godine, u Buk Mali, kao sin Svetomira i Gospave, učiteljice rodom iz Loznice. Kad je imao samo devet meseci, majka mu je preminula, a brigu o deci preuzela je baka Stojana, očeva majka. Nakon tri godine, otac Svetomir se ponovo ženi i dobija sina Vojislava.

Osnovnu školu, četiri razreda, Đorđe je završio u Kučevu, a školovanje je nastavio u Požarevcu, gde je pohađao nižu i višu gimnaziju. Zajedno sa sestrom Ljiljom zatim dolazi u Beograd na studije. Sestra upisuje književnost, dok Đorđe, po želji bake Stojane, odlučuje da studira farmaciju.

U dogovoru sa porodicom, otac Svetomir 1938. godine ruši staru kafanu „Zlatan rudnik” u centru Kučeva, a već sledeće godine gradi lep hotel pod imenom „Rudnik”. U prizemlju se nalazila velika sala sa šankom i kuhinjom, a na spratu dvanaest soba. Hotel je dat u najam jednoj porodici do 1944. godine, kada je nacionalizovan, a u njega se useljava novoosnovano ugostiteljsko preduzeće „Partizan”.

Otac Svetomir, nakon četiri godine provedene u nemačkom zarobljeništvu, zapošljava se kao ekonomista, prvo u TP „Zvižd”, a potom u Skupštini opštine, gde ostaje do penzije. Baka Stojana preminula je 1953. i sahranjena je na novom groblju u Kučevu. Na spomeniku je urezano: „Našoj dragoj mami, našoj miloj nani, spomenik podižu njeni sirotani.”

Đorđe i Ljilja u Beogradu ostaju skoro sami, bez sredstava za život i studije. Sestra se uskoro udaje i odlazi u Čačak, dok Đorđe ostaje da se snalazi radeći različite, često teške poslove. Ubrzo zapostavlja studije i ostaje bez stana.

Đorđe se sećao tog vremena: „Najpre sam stanovao u jednom prolaznom odeljenju kod divne porodice Romanović u Dositejevoj ulici. Posle izvesnog vremena morao sam da se odselim. Ostao sam bez stana i dve nedelje spavao na železničkoj stanici. U ponoć bi nas isterivali da bi se čistila stanica. Morali smo se snaći. Spavao sam na početku Balkanske ulice, gde se gradila zgrada, a ja sam dremuckao do tri sata, kada bi se stanica otvorila i čuo se specifičan žamor.

Nije mi bilo teško, bio sam mlad i bio sam veliki optimista. Sasvim slučajno, sreo sam se sa zajedničkim očevim i čika Žikinim prijateljem Dragim Živkovićem, i on me pitao, onako: ’Kokane, gde stanuješ?’ Kažem mu da sam trenutno bez stana, ali se snalazim kod drugova, a on mi reče: ’Što ne kažeš, imam devojačku sobu u Dobračinoj ulici, broj 14.’ Učini mi se da sanjam. Tada sam bio najsrećniji student, dobio sam devojačku sobu od divne porodice Živković, oni su me prihvatili kao rođenog sina.”

Nastavljajući svoju životnu priču, prisećao se:

„Godine 1954. jedan moj drug, koji je obožavao da peva, pozvao me je da idem sa njim na audiciju za Udruženje džez muzičara, da mu pravim društvo. Međutim, igrom slučaja i sudbine, izgleda da sam ja primljen. On i dan-danas kaže da je karta stigla greškom, umesto njemu, meni. I tako sam krenuo vodama estrade. Pevao sam na igrankama u Domu omladine, ’Božidaru Adžiji’, ’Orijentu’, ’Guberovcu’, košarkaškom stadionu Crvene zvezde...”

Posle učestvovanja na otvaranju letnje pozornice na Niškoj tvrđavi 1958. godine, Đorđe s grupom glumaca, narodnih i zabavnih radio pevača, biva odlično prihvaćen od publike, postaje zvezda večeri. Tako je počela uspešna karijera pevača, kompozitora i tekstopisca zabavne muzike, koja je obeležila šezdesete, sedamdesete i osamdesete godine prošlog veka.

Tokom karijere Đorđe je mnogo putovao, ali rodni kraj nije zaboravljao. Voleo ga je i često mu se vraćao. Pri susretima sa sugrađanima bio je srdačan i nasmejan.

Svake godine, 30. oktobra, na njegov rođendan, lokalna samouprava i Centar za kulturu Dragan Kecman” u okviru programa „Velikani Kučeva” organizuju manifestaciju posvećenu sugrađaninu Đorđu Marjanoviću.

Kokan iz Kučeva ispevao je pesmu „Beograde”, nezvaničnu himnu prestonice, u kojoj je preminuo 14. maja 2021.

Živorad Rajčić,

penzioner, Kučevo