Zašto je Šreder došao u Moskvu

Vest da je bivši nemački kancelar Gerhard Šreder stigao u Moskvu ponovo je uzdrmala evropsku političku scenu. Za jedne — reč je o čoveku koji već godinama simbolizuje previše bliske veze Berlina i Kremlja. Za druge — o poslednjem mostu koji još postoji između Rusije i dela evropskih elita.

Međutim, iza same posete krije se daleko veća priča.

Ruski predsednik Vladimir Putin poslednjih nedelja javno je pomenuo upravo Šredera kao mogućeg posrednika u budućim razgovorima između Rusije i Evropske unije o bezbednosti i okončanju ukrajinskog rata. Taj predlog izazvao je burne reakcije u Briselu, ali i otvorio pitanje koje Evropa pokušava da izbegne već godinama: ko uopšte danas može da razgovara sa Moskvom?

Šreder nije slučajan izbor.

Bivši nemački kancelar bio je jedan od arhitekata strateškog približavanja Nemačke i Rusije početkom dvehiljaditih. Upravo u njegovo vreme građen je energetski model koji je decenijama vezivao ruske resurse i nemačku industriju. Posle odlaska sa funkcije, Šreder je ušao u strukture ruskih energetskih kompanija, od „Gasproma“ do „Rosnjefta“, zbog čega je u Nemačkoj godinama kritikovan kao „Putinov čovek u Berlinu“.

Ipak, Kremlj u njemu ne vidi samo prijatelja, već čoveka koji razume obe strane. Putin dobro zna da se direktni odnosi Moskve i Brisela nalaze na najnižoj tački od Hladnog rata. Kanali komunikacije su gotovo zamrznuti, diplomatsko poverenje ne postoji, a rat u Ukrajini potpuno je promenio bezbednosnu arhitekturu Evrope.

Zato predlog o Šrederu ima i simboličnu i stratešku dimenziju.

Moskva pokušava da pokaže da i dalje postoje evropski političari spremni na dijalog, ali i da su upravo nekadašnje generacije evropskih lidera — a ne sadašnji briselski establišment — gradile stabilnije odnose sa Rusijom. U Kremlju veruju da je Evropa danas previše vezana za Vašington i da je izgubila sposobnost samostalnog geopolitičkog delovanja.

S druge strane, Evropska unija je Putinov predlog praktično odmah odbila. Visoka predstavnica EU Kaja Kalas poručila je da Rusija ne može određivati ko će predstavljati Evropu u eventualnim pregovorima i da bi Šreder, zbog svojih veza sa Kremljom, bio sve osim neutralan posrednik.

Ali i pored javnog odbijanja, sama činjenica da se o posrednicima već govori pokazuje nešto važno — rat ulazi u fazu u kojoj se sve više razmišlja o budućim pregovorima.

Evropa je umorna od krize. Ekonomski pritisci, energetska neizvesnost, rast vojnih troškova i političke podele unutar EU postepeno menjaju atmosferu. Istovremeno, u Vašingtonu raste strah da bi dugotrajni rat mogao postati teret koji Zapad više neće moći da kontroliše.

U takvom ambijentu pojavljuju se ljudi poput Šredera — političke figure iz jednog drugačijeg vremena, kada su Berlin i Moskva razgovarali o gasovodima, a ne o raketama.

Pitanje je, međutim, da li Evropa danas uopšte želi takav povratak.

Za istočne članice EU, posebno Poljsku i baltičke zemlje, Šreder predstavlja simbol evropske naivnosti prema Rusiji. Za deo nemačke industrije, on je podsetnik na period ekonomske stabilnosti i jeftine energije. Za Kremlj — čovek koji još uvek razume logiku stare Evrope.

I upravo tu leži suština čitave priče.

Šrederov dolazak u Moskvu možda nije samo diplomatska epizoda, već signal da se iza zatvorenih vrata već razmišlja o svetu posle rata. Svetu u kojem će Evropa pre ili kasnije morati ponovo da razgovara sa Rusijom — čak i ako danas tvrdi suprotno. 

Jer istorija Evrope pokazuje jednu stvar: ratovi na kraju uvek završe za pregovaračkim stolom.

Samo je pitanje ko će za tim stolom sedeti.

Šreder će inače učestvovati na velikom forumu u Sankt Peterburgu, to nije tajna.