Karikatura i propaganda

Sta­ri­ji či­ta­o­ci se­ća­ju se onih ko ba­ja­gi ka­ri­ka­tu­ra na ko­ji­ma ne­ki čo­vek s be­lim ke­če­tom uda­ra to­lja­gom ne­kog dru­gog čo­ve­ka sa šaj­ka­čom po gla­vi. Ili na ko­ji­ma ne­ki čo­vek s cr­nim na­ru­kvi­ca­ma pre­ko po­dlak­ti­ca se­di za sto­lom pre­pu­nim pa­pi­ra i vi­če na ne­kog čo­ve­ka s rad­nič­kim kač­ke­tom ko­ji po­gu­ren sto­ji pred njim.

Ta­kve ka­ri­ka­tu­re obič­no su se osam­de­se­tih po­ja­vlji­va­le u „Po­li­ti­ci eks­pres” i dru­gim li­sto­vi­ma na­me­nje­nim ni­žim i ma­nje obra­zo­va­nim dru­štve­nim slo­je­vi­ma ka­ko bi nji­ho­vi pri­pad­ni­ci mo­gli bez pro­ble­ma da shva­te po­en­tu po­ru­ke i za­u­zmu „is­pra­van stav”. U mo­ru tih ba­nal­nih ka­ri­ka­tu­ra i ka­ri­ka­tu­ri­sta kao ma­li ostrv­ski ar­hi­pe­lag iz­dva­ja­la se, u či­ta­voj Ju­go­sla­vi­ji, ne­ko­li­ci­na auto­ra, a kao sve­ti­o­nik na naj­vi­šem ostr­vu tog ar­hi­pe­la­ga sta­jao je Du­šan Pe­tri­čić. Pro­du­ho­vlje­ne, sim­bo­lič­ki bre­me­ni­te ka­ri­ka­tu­re no­si­le su skri­ve­ni smi­sao za­vi­jen u le­pa i du­ho­vi­ta pa­ko­va­nja. I ne sa­mo kao ka­ri­ka­tu­ri­sta već i kao ilu­stra­tor knji­ga za de­cu bu­dio je ma­štu pod­jed­na­ko kao Ršu­mo­vi­će­vi i Ra­do­vi­će­vi sti­ho­vi. On­da je ne­ka­ko u vre­me kad je ne­sta­la Ju­go­sla­vi­ja ne­stao i on, ali je i u Ka­na­di, u ko­joj je na­šao za­ve­tri­nu od rat­nog vi­ho­ra, ste­kao zna­tan ugled. Svi smo se ob­ra­do­va­li kad je po­no­vo po­čeo da ša­lje ka­ri­ka­tu­re za „Po­li­ti­ku”, a još vi­še kad se i vra­tio u Be­o­grad.

Ka­ri­ka­tu­ra je iz­u­zet­no zah­tev­na stva­ra­lač­ka for­ma. Tan­ka je li­ni­ja iz­me­đu, s jed­ne stra­ne, du­ho­vi­te, vr­ca­ve sa­ti­re ko­ja raz­ob­li­ča­va dru­štve­ne ano­ma­li­je i mo­ral­ne pre­stu­pe moć­ni­ka i, s dru­ge stra­ne, pro­pa­gan­de i „rat­nog” hu­ška­štva u in­te­re­su ove ili one po­li­tič­ke ili ne­ke dru­ge in­te­re­sne gru­pe. Pa, ipak, kad se ta gra­ni­ca pre­đe, ni­je te­ško pre­po­zna­ti raz­li­ku iz­me­đu, s jed­ne stra­ne, cr­te­ža ko­ji in­spi­ri­še po­sma­tra­ča da raz­mi­šlja i kri­tič­ki po­sma­tra svet ili do­vo­di u pi­ta­nje auto­ri­te­te bez ob­zi­ra na to da li su mu ide­o­lo­ški bli­ski od, s dru­ge stra­ne, sli­ke ko­ja po­ku­ša­va da ob­li­ku­je jav­no mnje­nje i po­dig­ne bor­be­nu go­to­vost u prav­cu ko­ji autor i nje­go­vi isto­mi­šlje­ni­ci že­le.

Istin­ska ka­ri­ka­tu­ra ba­ra­ta s me­ta­fo­ra­ma, dok na­su­prot to­me, pro­pa­gan­di­stič­ki cr­tež de­mo­ni­zu­je po­li­tič­ke pro­tiv­ni­ke ne­ret­ko ko­ri­ste­ći ne­ko­rekt­ne ste­re­o­ti­pe s ci­ljem da stvo­ri ne­ga­tiv­nu sli­ku o nji­ma. Za raz­li­ku od ka­ri­ka­tu­re ko­ja u se­bi no­si ne sa­mo do­zu hu­mo­ra već i hu­ma­nost – ne­ka­da ta­ko pre­po­zna­tlji­vu u Pe­tri­či­će­vim ilu­stra­ci­ja­ma deč­je po­e­zi­je, na pro­pa­gan­di­stič­kom cr­te­žu do­mi­ni­ra­ju ci­ni­zam, zlo­na­mer­nost i ne­tr­pe­lji­vost pre­ma gru­pa­ma ili po­je­din­ci­ma na ko­je se hu­ška. Za­to istin­ski uspe­šne ka­ri­ka­tu­re osta­ju ve­či­to ze­le­ne i go­di­na­ma na­kon što su na­sta­le, dok pro­pa­gan­di­stič­ki cr­te­ži gu­be svo­ju ak­tu­el­nost i sme­žu­ra­ju se čim se po­li­tič­ke okol­no­sti pro­me­ne – a sa­mo po­je­di­ne osta­ju da vi­se u mu­ze­ji­ma po­li­tič­ke pro­pa­gan­de. U vre­me In­for­mbi­roa so­vjet­ske no­vi­ne su bi­le pu­ne „ka­ri­ka­tu­ra” na ko­ji­ma Ti­to s dže­po­vi­ma pu­nim do­la­ra i kr­va­vom sa­ta­rom u jed­noj ru­ci po­zdra­vlja uz­dig­nu­tom de­snom kr­va­vom ru­kom dru­ge fa­ši­ste i to­me slič­no. Ili pri­me­ri ame­rič­ke pro­pa­gan­de ko­ji pri­ka­zu­ju Sta­lji­na s to­lja­gom u ru­ci ko­ji se spre­ma da uda­ri po pla­ne­ti; ili ki­ne­ska pro­pa­gan­da ko­ja Sta­lji­na sli­ka ka­ko za­va­ljen se­di u fo­te­lji ko­ja se na­la­zi na le­đi­ma ki­ne­skog rad­ni­ka ko­ji pu­zi. O Hi­tle­ru, Sa­da­mu, Ga­da­fi­ju i dru­gim po­li­tič­kim ne­pri­ja­te­lji­ma s raz­ja­plje­nim kr­va­vim če­lju­sti­ma i oči­ma vu­ko­dla­ka ne tre­ba ni tro­ši­ti re­či. U svim pri­me­ri­ma pro­pa­gan­de do­mi­ni­ra ne­dvo­smi­sle­na, sva­kom ja­sna po­ru­ka ko je ne­pri­ja­telj pro­tiv ko­ga se mo­ra bo­ri­ti, a ne du­ho­vit osvrt na ne­ki pro­blem.

Ov­de ne že­lim da tu­ma­čim ka­ko je od ka­ri­ka­tu­ri­ste Pe­tri­čić po­stao ka­ri­ka­tu­ra. Sve­jed­no je da li je do za­o­kre­ta ka pro­pa­gan­di­zmu do­šlo ka­da je pre­ki­nuo sa­rad­nju s „Po­li­ti­kom” ili je do pre­ki­da sa­rad­nje do­šlo za­to što je već za­ga­zio u te vo­de. Mo­žda je pro­me­na cilj­ne gru­pe uti­ca­la na ba­na­li­za­ci­ju i pro­pa­gan­di­za­ci­ju nje­go­vih cr­te­ža. Tre­ba ima­ti u vi­du da po­lu­pi­smen svet ko­me se na ovaj na­čin obra­ća ni­je po­lu­pi­smen zbog ne­do­stat­ka for­mal­nog obra­zo­va­nja već, pre sve­ga, za­to što te­ško shva­ta pre­ne­se­na zna­če­nja ili im ona ne bu­de do­volj­no in­te­re­so­va­nje i strast. Lju­di ko­ji­ma je iz ne­kog raz­lo­ga de­va­sti­ran cen­tar za hu­mor na­sla­đu­ju se zlu­ra­do­šću, pa i o nji­ho­vim du­hov­nim po­tre­ba­ma ne­ko mo­ra da bri­ne. Is­po­sta­vi­lo se da tu ulo­gu Pe­tri­čić per­fekt­no oba­vlja.

Ma­da sam već odav­no raz­o­ča­ran tom pro­me­nom ka pro­pa­gan­di­zmu, taj ose­ćaj bi ostao skri­ven u uskom kru­gu pri­ja­te­lja jer ne­ko ko je in­spi­ri­sao ma­štu i ulep­šao ne­ke mo­men­te mog de­tinj­stva ne za­slu­žu­je jav­nu po­ko­ru. No, kad sam pod nje­go­ve sta­re da­ne i ja nje­mu po­stao in­spi­ra­ci­ja ne bi bi­lo fer da mu se ne odu­žim i ne po­sve­tim mu bar jed­nu ko­lum­nu. Isti­na, ni­je mi bi­lo la­ko da se­be pre­po­znam u mo­ru li­ko­va ko­je je na­cr­tao ka­ko s bu­zdo­va­ni­ma ru­še spo­me­ni­ke zna­me­ni­tih Sr­ba, ali na kra­ju sto­mak me je odao.

Li­kov­ni ura­dak na ko­jem se vi­di ka­ko pet­na­e­stak u var­var­ske ode­žde ob­u­če­nih ne­po­dob­ni­ka bu­zdo­va­ni­ma i dru­gim pri­mi­tiv­nim oruž­jem raz­va­lju­je spo­me­ni­ke Te­sli, Mi­lan­ko­vi­ću, Pu­pi­nu, Do­si­te­ju, Vu­ku, itd. tre­ba­lo bi, ako ne­ko već ni­je shva­tio ovu du­bo­ku me­ta­fo­ru, da zna­či ka­ko pro­fe­sor Pe­trov, Ne­boj­ša Kr­stić, Mr­dić, Ma­cut i dru­gi pred­vo­đe­ni Vu­či­ćem ra­za­ra­mo kul­tur­no na­sled­stvo Sr­bi­je. Me­ni je iz ne­kog raz­lo­ga pri­pa­lo da se ob­ra­ču­nam s An­dri­ćem, ma­da, ko­li­ko znam, je­di­ni ve­li­ka­ni srp­ske kul­tu­re, na­u­ke i du­hov­no­sti na ko­je sam ikad „uda­rio” bi­li su Si­na­ni dr Da­ni­el i Đo­kić dr Vla­dan, ko­ji je, isti­na, se­be već ra­ni­je po­stro­jio uz ra­me Do­si­te­ja Ob­ra­do­vi­ća.

Ovo je je­dan od cr­te­ža ko­ji pred­sta­vlja ogled­ni pri­mer raz­li­ke iz­me­đu ka­ri­ka­tu­re i pro­pa­gan­de. On pred­sta­vlja na­cr­ta­nu de­fi­ni­ci­ju hi­ste­rič­ne pro­pa­gan­de pro­tiv po­li­tič­kih ne­is­to­mi­šlje­ni­ka s ci­ljem da ih dis­kre­di­tu­je kao na­vod­ne pro­tiv­ni­ke srp­ske du­hov­no­sti. Zlo­na­mer­nost, ne­tr­pe­lji­vost i zlu­ra­dost vri­šte tran­spo­no­va­ni na gri­ma­se pri­ka­za­nih li­ko­va. Po­li­tič­ka ka­ri­ka­tu­ra, s dru­ge stra­ne, ako već no­si na­ziv „Sr­bi­ja, 21. vek”, mo­gla bi, na pri­mer, da se kri­tič­ki osvr­ne na po dru­štvo po­gub­nu po­li­tič­ku si­tu­a­ci­ju ži­go­šu­ći po­li­tič­ke su­ko­be ko­ji po­pri­ma­ju pri­mor­di­jal­ne ob­li­ke. Svi po­sto­je­ći li­ko­vi mo­gli bi da osta­nu ova­kvi ka­kvi su pri­ka­za­ni na sli­ci, ali bi ka­ri­ka­tu­ri­sta, za raz­li­ku od pro­pa­gan­di­ste, ume­sto spo­me­ni­ka ve­li­ka­ni­ma na­cr­tao nji­ho­ve po­li­tič­ke pro­tiv­ni­ke. Ta­ko bi, na pri­mer, ume­sto što ču­pa gla­vu Pu­pi­nu, De­jan Vuk mo­gao da bu­de pri­ka­zan ka­ko ču­pa uši Alek­san­dru Ba­u­ca­lu ko­ji pot­pi­su­je hr­pu uno­snih ugo­vo­ra s mi­ni­star­stvom pro­sve­te.

Ume­sto na Sve­to­za­ra Mar­ko­vi­ća, vi­so­ko po­dig­nu­ti mač Vla­da­na Pe­tro­va mo­gao bi da bu­de usme­ren na Din­ka Gru­ho­nji­ća, ko­ji kao štit ko­ri­sti Ustav Re­pu­bli­ke Voj­vo­di­ne. Đu­ro Ma­cut bi i da­lje ju­ri­šao s vi­so­ko po­dig­nu­tim ko­pljem, ali bi s dru­ge stra­ne ka nje­mu u tr­ku bio Vla­dan Đo­kić s me­ga­fo­nom. Me­ne bi mo­gao da na­cr­ta ka­ko ba­cam fa­kul­tet­ske funk­ci­o­ne­re s vi­si­ne pe­tog spra­ta. Moj bu­zdo­van, zbog lju­bi­te­lja ho­ro­ra, mo­gao bi da osta­ne u istom vo­lej po­lo­ža­ju ko­jim bi, re­ci­mo, Ne­boj­ša Kr­stić na nož do­če­kao ne­kog ko na nje­ga ju­ri­ša ja­šu­ći na me­tli... I ta­ko da­lje i to­me slič­no. Taj ep­ski boj sva­ka­ko bi na­i­šao na re­volt sa­da­šnjih po­li­tič­kih pri­ja­te­lja. Ve­ro­vat­no bi i bu­kval­no bio ra­za­pet na na­čin na ko­ji on ra­za­pi­nje svo­je po­li­tič­ke ne­is­to­mi­šlje­ni­ke na cr­te­ži­ma, ali si­gur­no je da bi ta ka­ri­ka­tu­ra osta­la ak­tu­el­na i na­kon mno­go go­di­na sve­do­če­ći o po­li­tič­kim su­ko­bi­ma u Sr­bi­ji čak i ka­da svi, sem par li­ko­va, sa sli­ke iz­ble­de. Ova­ko će osta­ti na ra­da­ru pu­bli­ke do sle­de­ćeg bro­ja.

*Pro­fe­sor Fi­lo­zof­skog fa­kul­te­ta u Be­o­gra­du

Prilozi objavljeni u rubrici „Pogledi” odražavaju stavove autora, ne uvek uređivačku politiku lista