U Srbiji nema istrošenog nuklearnog goriva

Kada je nedavno „Elektrodistribucija Francuske” (EDF) u Privrednoj komori Srbije predstavljala preliminarnu studiju da li našoj zemlji treba jasna mapa puta za nuklearnu energiju, među prvim pitanjima novinara bilo je gde ćemo skladištiti nuklearni otpad, ukoliko i kada Srbija bude imala svoju nuklearku, što bi moglo da bude 2040 godine.

Naime, od kada je ukinut moratorijum na izgradnju nuklearnih elektrana u Srbiji radioaktivni otpad postao je pitanje svih pitanja, jer se još ne zna da li ćemo mi to da uvozimo ili da prodajemo. Kako stvari stoje, do sada su samo dve države na svetu rešile ovaj problem, Rusija i Finska.

– Ako bi se u Srbiji izgradila nuklearna elektrana, u tom slučaju bismo proizvodili sopstveni visoko radioaktivni otpad, što bi svakako zahtevalo mnogo razvijeniji sistem skladištenja, prerade, transporta i odlaganja. Ukidanje zabrane uvoza nije realan model, jer bi prouzrokovalo veliki politički i društveni otpor. Zbog toga se realnijim čini model koji bi podrazumevao privremeno domaće skladištenje koje je već regulisano, eventualno zaključivanje međunarodnih sporazuma o preradi i, dugoročno gledano, regionalno ili domaće trajno odlagalište radioaktivnog otpada – kaže u razgovoru za „Politiku” dr Maša Mišković, docent na Pravnom fakultetu u Beogradu, koja je doktorirala na temu snabdevanja energijom i energetima.

Kako je u Srbiji regulisano upravljanje nuklearnim i radioaktivnim otpadom, kojim propisima?

Terminološki precizno govoreći, radi se o radioaktivnom otpadu, a kada kolokvijalno govorimo o nuklearnom otpadu, mislimo na istrošeno nuklearno gorivo koje se stvara u procesu rada nuklearne elektrane. U Srbiji ne postoji istrošeno nuklearno gorivo i visoko radioaktivni otpad, već nisko i srednje radioaktivni otpad koji nastaje u medicini, industriji i u naučnim istraživanjima, poput onih koja se sprovode u Institutu za nuklearne nauke „Vinča”. Osnovni propis u ovoj oblasti je Zakon o radijacionoj i nuklearnoj sigurnosti i bezbednosti, a postoje i podzakonski akti – pravilnici koje donosi Direktorat za radijacionu i nuklearnu sigurnost i bezbednost Srbije. On utvrđuje pravilnike, vrši inspekcijski nadzor, kontroliše sigurnost i bezbednost sistema. Postoji i krivičnopravna regulativa, pa su tako Krivičnim zakonikom predviđena određena krivična dela u ovoj oblasti, poput unošenja opasnih materija u Srbiju, nedozvoljeno prerađivanje, odlaganje i skladištenje opasnih materija.

Ko je pravno odgovoran za upravljanje radioaktivnim otpadom?

Glavni i jedini operator nuklearnih objekata i skladištenja radioaktivnog otpada po odluci Vlade Srbije je Javno preduzeće „Nuklearni objekti Srbije”, koje upravlja centralnim skladištenjem radioaktivnog otpada u Vinči, istraživačkim reaktorima i zatvorenim rudnikom urana kod Kalne. Za odgovornost je pravno relevantan trenutak predaje radioaktivnog otpada radi skladištenja, prerade ili odlaganja. Odgovoran je nosilac odobrenja u okviru čije delatnosti nastaje radioaktivni otpad ili istrošeno nuklearno gorivo – do momenta predaje u centralno skladište, postrojenje za obradu ili preradu ili odlaganje. Nakon predaje operator skladišta ili postrojenja preuzima odgovornost i odgovoran je za sigurno i bezbedno upravljanje radioaktivnim otpadom i istrošenim nuklearnim gorivom koje skladišti, obrađuje, prerađuje ili odlaže. Na primer, bolnica je odgovorna dok medicinski radioaktivni otpad ne preda ovlašćenom operatoru, nakon predaje odgovoran je operater skladišta.

Da li Srbija ima pravni okvir za privremeno skladištenje radioaktivnog otpada i za njegovo konačno odlaganje?

Potrebno je razlikovati skladištenje i odlaganje radioaktivnog otpada. Skladištenje je privremeno čuvanje, dok je odlaganje trajno, konačno zbrinjavanje radioaktivnog otpada. U Srbiji postoji skladištenje, dok ne postoji odlaganje poput finskog modela – trajnog odlagališta „Onkalo”, gde se u dubokom geološkom odlagalištu na 400–500 metara dubine u granitu trajno odlaže istrošeno nuklearno gorivo, odnosno visoko radioaktivni otpad. Javno preduzeće „Nuklearni objekti Srbije” čuva iskorišćene medicinske izvore, industrijske izvore, istorijski otpad iz „Vinče”, dakle, nisko i srednje radioaktivni otpad. Operativno trajno odlagalište nemamo, ali postoji osnovni normativno-pravni okvir i za trajno odlaganje radioaktivnog otpada. Trajno odlaganje radioaktivnog otpada je dugoročni i vrlo kompleksan proces koji bi zahtevao decenijska ispitivanja, obuku kadrova, veoma razvijen regulatorni sistem, posebne planske dokumente, a na kraju i političku odluku o izgradnji trajnog odlagališta radioaktivnog otpada.

Šta bi sve zakon trebalo da reguliše da bismo mogli da kažemo da imamo kompletnu i jasnu zakonsku regulativu u oblasti upravljanja nuklearnim otpadom?

Ceo ciklus podrazumeva regulisanje nastanka radioaktivnog otpada, njegovu obradu, skladištenje, transport, konačno odlaganje, zatvaranje postrojenja, dugoročni nadzor, odgovornost i finansiranje upravljanja otpadom. Jedino bi ovakav sistem, koji obuhvata ceo ciklus upravljanja radioaktivnim otpadom, predstavljao zaokruženi i pravni i operativni sistem. Regulativa bi morala sadržati jasnu klasifikaciju otpada, precizno uređivanje odgovornosti i finansiranja, gde bi država imala krajnju odgovornost. Značajno pitanje je i nuklearna bezbednost – zaštita od sabotaže, protivteroristički sandardi, kontrola pristupa, sajber-zaštita sistema i slično.

U Srbiji je zabranjen uvoz radioaktivnog otpada i istrošenog nuklearnog goriva iz inostranstva. Ako bi se u Srbiji izgradila nuklearna elektrana, da li bi se ta zakonska zabrana ukinula ili ublažila?

Ako bi se u Srbiji izgradila nuklearna elektrana, ova zakonska zabrana ne bi, naravno, automatski prestala da važi, a ne bi morala ni da se ublaži. U tom slučaju mi bismo proizvodili sopstveni visoko radioaktivni otpad, što bi svakako zahtevalo mnogo razvijeniji sistem skladištenja, prerade, transporta i odlaganja. Ukidanje zabrane uvoza nije realan model, jer bi prouzrokovalo veliki politički i društveni otpor. Zbog toga se realnijim čini model koji bi podrazumevao privremeno domaće skladištenje koje je već regulisano, eventualno zaključivanje međunarodnih sporazuma o preradi i, dugoročno gledano, regionalno ili domaće trajno odlagalište radioaktivnog otpada.