Trenutak istine - Dresura za katastrofe

Kad god pomislimo da nas ništa ne može iznenaditi i da smo u moru onespokojavajućih vesti, permanentnog razotkrivanja skandala i svojevrsnog obesmišljavanja svih vrednosti kojima smo iscrtavali obrise smisla sopstvenih života, postali imuni na medijske sadržaje, stvarnost nas demantuje.

Najavljen kao hit šou, novi „format” Pink televizije, pod nazivom „Trenutak istine”, uzburkao je domaću javnost, toliko da se čak razmatraju i mere koje bi RRA eventualno mogla da preduzme. Ali šta nas u vezi sa „Trenutkom istine” zapravo uznemirava?

Čini se da posle „Velikog brata”, različitih vidova „rijaliti programa”, direktnih prenosa hirurških zahvata liposukcije ili ratova uživo, posle svojevrsne „porno opsesije” koja obeležava savremene medije, podrazumevajućih „ispovesti” poznatih ličnosti, bez kojih se ne može zamisliti gotovo nijedna „zabavna” emisija, posle javnog smaknuća Sadama Huseina ili snimaka različitih seksualno-kriminalnih privatnih orgijanja namenjenih javnoj promociji i cirkulaciji na Internetu, pitanje o „skandaloznoj” dimenziji „Trenutka istine” deluje kao suvišno.

Nezavisno od voajerske prirode savremene kulture, nezavisno od vladajućeg imperativa „izložljivosti”, kao i od svojevrsnog „infekta” medija koji se metastatički širi i na polje privatnosti, ne ostavljajući nedirnutom čak ni sferu intime, privatnih fantazama ili ličnih frustracija, „Trenutak istine” kao globalni fenomen, budući da se emituje u 23 zemlje sveta, pokazuje zapravo perverznu strukturu savremenih medija.

Polazeći od teze da „niko nije savršen”, odnosno, da svako ima „malu, prljavu tajnu”, televizija se simbolički pozicionira istovremeno i kao sudnica i kao ispovedaonica. Kao sudnica unapred abolira svaki „prestup”, budući da se bavi samo „priznanjem” a ne i njegovim sadržajem, dok u funkciji ispovedaonice, umesto „očenaša kao iskupljenja”, nudi novčani iznos kao nagradu za priznanje. Ovakvim simboličkim kodovima, teza o „ljudskom nesavršenstvu”, pervertira se u uverenje o odsustvu moralnih normi kao podrazumevajućoj komunikativnoj i socijalnoj paradigmi.

Sa druge strane, simboličko značenje ovog medijskog igrokaza, međutim, neodoljivo podseća na fenomen prostitucije. I kao što je u prostituciji, uprkos zgražanju nad praksom prodaje telesnih, odnosno, seksualnih usluga za novac, glavni problem u posredovanju makroa, koji zapravo eksploatiše udarnice sa pločnika, tako se i pomenuta televizija kao komercijalno servilni agent kapitala stavlja u posredničku ulogu ove transakcije, transformišući svoj auditorijum od naivnih gledalaca u zainteresovane klijente.

Kako razumeti pomenuti globalni fenomen? Najpre, u obavezujućoj logici tržišne konkurencije, mediji su prinuđeni da u borbi za gledanost, a time i za profit, neprekidno pomeraju granice prihvatljivog. Time se najfinija demarkaciona linija između sfere privatnog i sfere javnog, granica na kojoj počiva jedan od ugaonih kamenova demokratije, suspenduje za račun jednog haotičnog i razularenog komunikativnog univerzuma, u kojem se kategorija slobode razume kao svojevrsna bezobalnost u kojoj je sve dozvoljeno.

Pod uticajem modernih medija, gladnih „realnosti” i prinuđenih da proizvode „događaje”, „senzacije” i „spektakle”, javna scena je, umesto da bude prostor namenjen najizvrsnijima i najodličnijima, kako u vrlini tako i u veštini, postala tragikomični korzo kojim promiču beznačajni, neobrazovani, prosečni, neuljudni, nemoralni, površni, „ružni, prljavi, zli” ili uvrnuti. Ni nalik epohama koje su negovale ekskluzivitet, plemenitost duha, koncept duhovne i intelektualne elite, ili branile neku od vrednosti konstitutivnih za osmišljavanje sveta, savremeno doba medijske kulture na neskriven način pokazuje kako je mogućno organizovati svet bez ideala i bez transcendentnog cilja. Novo doba, doba vladavine medijske kulture koja objavljuje imperijalnu vladavinu razmenske vrednosti, postepeno dresira savremenog čoveka da se bez bilo kakvog unutrašnjeg razdiranja i bez bilo kakve upitanosti navikava na katastrofe, gubeći postepeno interesovanje za velike sisteme smisla.

Ali šta smo mogli da očekujemo u epohi turbokapitalizma, koja je pod plaštom „neoliberalne” mantre proglasila profit kao operacionalnu i jedino poželjnu vrednost, kao vrednost pred čijom zavodljivošću sve ostale sa kojima smo računali kao što su Istina, Pravda, Lepota, Dobrota ili Pravednost gube svaki značaj i postepeno se prazne od svakog smisla? Zašto se skandalizujemo danas, kada smo do juče, potpuno nekritički, prihvatali mantru slobodnog tržišta, mantru koja je nedvosmisleno poručivala da je sve, ama baš sve na prodaju – od krvi do ugleda, od obraza do karijere, od prijateljstva do vernosti, od mladosti do društvenog uticaja? Zašto smo danas zabrinuti, ako do sada nijednom nismo uzeli u odbranu one koji su pozivajući se na Vrednosti, Tradiciju ili Moral bili marginalizovani kao nesavremeni, konzervativni, neprilagođeni novom dobu likovanja kapitala?

Ako ostavimo po strani činjenicu da motivi za učestvovanje u ovom „kvizu” mogu biti brojni, od lične osvete bivšim ili sadašnjim partnerima, želje za pojavljivanjem u medijima, svojevrsnog patološkog egzibicionizma, očajanja siromašnih, dramatičnog odsustva samopoštovanja, logike „svakog čuda za tri dana”, do načina da se obrukaju i omalovaže drugi akteri u nečijoj porodičnoj ili profesionalnoj drami, može li se reći da je logika kapitala ovde dostigla svoju krajnju tačku?

Staviti na raspolaganje svoju intimu, privatni život, ljubavna maštanja, neprilična „sagrešenija” prema sebi i drugima, pristati na javno testiranje detektorom laži zarad potencijalnog profita, kao što je slučaj u emisiji „Trenutak istine”, prirodna je posledica vladajuće društvene paradigme, u kojoj se na dramatičan i istovremeno dijaboličan način obznanjuje istina da ništa više nema vrednost, ali da sve ima cenu.

Ovo je trenutak u kojem moramo da se suočimo sa tom istinom i razmislimo da li je baš sve na prodaju.