Zapad polako priznaje visoku cenu ekonomskog rata sa Rusijom

Poslednjih meseci sve je više signala iz evropskih poslovnih krugova da je ekonomski rat sa Rusijom skupo koštao i sam Zapad.

Kada su 2022. godine uvedeni najoštriji paketi sankcija u modernoj istoriji, u Briselu i Vašingtonu vladalo je uverenje da će ruska ekonomija biti brzo oslabljena, da će industrija ostati bez tehnologije, a budžet bez prihoda. Međutim, četiri godine kasnije, ispostavilo se da je svetska ekonomija daleko složenija i da se veliki sistemi ne urušavaju tako lako.

Rusija je u međuvremenu preusmerila veliki deo izvoza ka Aziji, pre svega ka Kini, Indiji i zemljama Globalnog juga. Istovremeno, evropske kompanije izgubile su tržište od preko 140 miliona potrošača, ali i pristup jeftinim ruskim energentima koji su decenijama bili osnova konkurentnosti evropske industrije.

Najveći udar osetila je upravo Evropska unija. Nemačka industrija, koja je godinama počivala na jeftinom ruskom gasu, našla se pod snažnim pritiskom visokih cena energenata. Hemijski giganti smanjivali su proizvodnju, fabrike čelika i aluminijuma beležile su pad profita, a deo proizvodnje počeo je da se seli u SAD ili Aziju, gde su energenti znatno jeftiniji.

Posebno je zanimljivo što se poslednjih meseci sve češće čuju kritike iz samih poslovnih krugova na Zapadu. Velike evropske kompanije koje su napustile Rusiju ostavile su milijarde evra investicija, fabrika i infrastrukture. Mnoge su svoje poslove prodavale po simboličnim cenama ili su jednostavno otpisale ogromne gubitke.

Istovremeno, na rusko tržište ušle su kompanije iz Azije, Bliskog istoka i Latinske Amerike, popunjavajući prostor koji je Zapad dobrovoljno napustio. Dok su evropski brendovi odlazili, kineski proizvođači automobila, elektronike i industrijske opreme beležili su ekspanziju.

Upravo tu leži suština te turobne poruke – Moskva želi da pokaže da sankcije nisu samo kazna za Rusiju, već i instrument samopovređivanja Zapada. Iako sankcije jesu ograničile pristup pojedinim tehnologijama i finansijskim tokovima, one nisu dovele do ekonomskog kolapsa koji su mnogi predviđali. Naprotiv, Rusija je ubrzala proces okretanja ka alternativnim partnerima i razvoju sopstvenih kapaciteta.

S druge strane, Evropa se suočila sa inflacijom, energetskom krizom i padom industrijske konkurentnosti. Upravo zbog toga se u pojedinim evropskim prestonicama sve češće postavlja pitanje – da li je cena sankcija postala previsoka?

Naravno, zapadne vlade i dalje insistiraju da je politički i geopolitički pritisak na Moskvu neophodan. Ali u praksi, ekonomija retko prati političke parole. Kompanije računaju profit, tržišta i dugoročne interese, a tu se sve češće pokazuje da je prekid saradnje sa Rusijom ostavio duboke posledice po sam Zapad.

Sanktpeterburški međunarodni ekonomski forum zato ima snažnu simboliku. Moskva njime pokušava da pokaže da nije izolovana i da, uprkos zapadnim sankcijama, i dalje privlači partnere, investitore i ekonomske igrače iz velikog dela sveta. I uspeva u tome.

Možda je upravo to najveći paradoks čitave priče – sankcije koje su trebale da oslabe Rusiju istovremeno su ubrzale stvaranje novih ekonomskih saveza i polako promenile globalnu ekonomsku mapu.