Izraelska desnica ruši ideju primirja

Žestok napad Itamara Ben-Gvira na prekid vatre sa Libanom otkriva duboke podele unutar izraelskog vrha, ali i sve veći strah da bi sukob sa Hezbolahom mogao da preraste u regionalni rat.

Dok svet traži makar kratak predah od ratova koji potresaju Bliski istok, iz samog vrha izraelske vlasti stižu poruke koje pokazuju da mir nije ni blizu. Naprotiv. Izjava izraelskog ministra nacionalne bezbednosti Itamara Ben-Gvira da je prekid vatre sa Libanom „teška greška i zabluda“ otkriva koliko je izraelska politika postala radikalizovana i koliko je unutrašnji pritisak na premijera Benjamina Netanjahua sve veći.

Ben-Gvir nije običan političar. On je simbol ekstremne desnice u Izraelu, čovek koji već dugo zagovara žestok vojni odgovor ne samo prema Hamasu, već i prema Hezbolahu i Iranu. Kada takav političar javno optuži savetnike premijera da ga vode ka „lošim odlukama“, onda je jasno da se iza zatvorenih vrata vodi ozbiljan politički rat.

Njegova poruka je nedvosmislena – Izrael ne sme da popušta. Po njegovom tumačenju, Liban nije neutralna država već direktan partner Hezbolaha, organizacije koju Izrael smatra jednom od najvećih pretnji po svoju bezbednost. Ben-Gvir ide korak dalje tvrdeći da će svaki prekid vatre samo omogućiti Hezbolahu da se pregrupiše, ojača i pripremi za novi sukob.

Upravo u tome leži suština krize. Izrael se danas nalazi između dva koncepta. Jedan, koji podržava deo bezbednosnog i diplomatskog aparata, smatra da je potrebno izbegavanje šireg regionalnog rata i očuvanje minimalne stabilnosti. Drugi, koji predvode radikalni ministri poput Ben-Gvira, veruje da je ovo istorijski trenutak za konačan obračun sa neprijateljima Izraela.

Problem je što ova druga struja postaje sve glasnija i uticajnija.

Netanjahu se tako ponovo nalazi u poziciji političkog taoca sopstvene koalicije. Da bi ostao na vlasti, potrebna mu je podrška krajnje desnice, ali svaki ustupak takvim partnerima dodatno udaljava Izrael od bilo kakvog diplomatskog rešenja. Istovremeno, Vašington vrši snažan pritisak da se izbegne nova velika eskalacija sa Libanom, svestan da bi direktan rat sa Hezbolahom mogao da uvuče čitav region u haos.

Hezbolah nije Hamas. To je daleko organizovanija i vojno snažnija struktura, sa ozbiljnim raketnim arsenalom i direktnom podrškom Irana. Potpuni rat na severu Izraela značio bi dane i nedelje masovnih udara, ogromne žrtve i moguće uključivanje drugih aktera na Bliskom istoku.

Zato Ben-Gvirove reči nisu samo još jedna politička izjava. One su signal da unutar izraelske vlasti postoje snage koje smatraju da je kompromis slabost, a diplomatija gubitak vremena. U takvoj atmosferi, svaki dogovor o primirju deluje privremeno, krhko i osuđeno na novi slom.

Svet tako danas ne posmatra samo sukob Izraela i Hezbolaha. Posmatra i unutrašnju borbu u samom Izraelu – borbu između onih koji žele kontrolisanu krizu i onih koji veruju da se bezbednost može obezbediti isključivo silom.

A kada u politici počnu da dominiraju oni koji mir nazivaju „zabludom“, onda je jasno koliko je region daleko od stvarne stabilnosti.